Da li trčanje treba da postane vaša rutina za mentalnu higijenu?

Osećaj zadovoljstva, pobeda nad sobom (i lošim navikama), unutrašnji mir, ispunjenost… Istražujemo da li trčanje može uticati i na prevazilaženje problema

U poslednje vreme priča se o zdravim navikama u svim segmentima života. Šta zapravo znači rad na sebi? Da li je to opsesivna briga o izgledu i kompulzivni odlasci u teretanu? Jedno je sigurno, taj rad na sebi mora u konačnom ishodu doneti najdublju vrstu zadovoljstva, baš onakvu kao kad za sobom ostavite desetine kilometara i probijete barikadu na kojoj piše „cilj”. Vanja Kurtović, finansijska konsultantkinja, maratonka/triatlonka, Biljana Cvijanović, kapitenka adidas runners tima, i Vera Govedarica, pshoterapeutkinja, dale su nam odgovore na pitanja kako trčanje utiče na prevazilaženje problema, bildovanje volje i psihičko zdravlje, pa i na određena patološka stanja, kao što su zavisnost i depresija.

Kada ste počeli da se bavite trčanjem i zašto?

Vanja: Dok sam živela u Njujorku, počela sam da trčim uz drugaricu Eriku, koja je već tada bila iskusna maratonka. Da bismo stigle do Pier 42 parka na vežbe, predložila je da trčimo. Tada sam mislila da umirem, ali malo-pomalo, trčanje-šetnja-trčanje-šetnja, zaljubila sam se u taj proces. Tako sam 2013. godine istrčala svoj prvi polumaraton u Beogradu, a posle manje pauze i prvi maraton. Osećaj slobode koje pruža trčanje, boravak napolju i u prirodi jeste instant recept za zdrav i srećan život.

Šta je najbolja stvar koju vam je dala ova vrsta aktivnosti?

Vanja: Trčanje je za mene meditacija u pokretu, to je tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli. To je moj život u sadašnjosti, a neke od najboljih ideja upravo sam dobila na trčanju. Maraton, odnosno trka, jeste samo borba sa samom sobom: pobediti sebe, a to je najveća pobeda. Rezultat je uvek manje bitan, važan je osećaj zadovoljstva koji je nemerljiv.

Šta vas je zainteresovalo za ulazak u trke/maraton?

Biljana: Takmičenja su prirodan sled ako se bavite sportom. Sazrevajući otkrila sam koje su to discipline koje volim i koje mi najviše odgovaraju, te sam se i usmerila ka njima. Ta energija koju osetite prilikom velikih trka, gde učestvuje po deset-dvadeset hiljada ljudi pa i više, gde svi izađu na ulice, navijaju i bodre takmičare, zatim prolazak kroz cilj – to je nešto neprocenljivo. Kada su trke u pitanju, smatram da uvek treba da trčite ono što vama najviše prija, a ne ono što vam okruženje nameće.

Koji savet imate za žene u tridesetim godinama koje se pitaju da li je prekasno da počnu da trče?

Biljana: Volite sebe i svoje telo, jer niko to neće raditi bolje i lepše od vas. Bez obzira na to da li ste sportski tip ili ne, trčanje je u našoj prirodi i svima je dostupno. Bilo da trčite radi vašeg unutrašnjeg mira, pomeranja sopstvenih granica, kreiranja i oslobađanja pozitivne energije ili jednostavno radi lepšeg izgleda tela, verujte mi da će osećaj posle treninga ili trke biti nešto neopisivo.

Kako trčanje utiče na mentalno zdravlje?

Vera: Moja prva asocijacija na trčanje bila bi sjajna knjiga jednog strastvenog japanskog pisca i trkača. Haruki Murakami u knjizi XO čemu govorim kada govorim o trčanjuX između ostalog kaže da pišući o trčanju zapravo piše o sebi. I zaista trčanje jeste to – živeti i biti u momentu punim plućima, potpuno prisutan svojim mislima, telom i emocijama koje sve to prate. Kao geštaltista, na dušu i telo (čoveka) gledam kao na neodvojivu i apsolutno povezanu celinu. A ako je XU zdravom telu zdrav duhX onda su nam još stari Rimljani dali recept za dobro mentalno zdravlje.

Da li je moguće prevazići emotivne probleme jednom ovakvom navikom?

Vera: Svaka navika, ukoliko je zdrava, dobra je po nas. Za sve što u životu radimo neophodna su četiri elementa: motivacija, istrajnost, disciplinovanost i odricanje. Još od detinjstva, kod dece razvijamo zdrave navike putem vaspitavanja, a još bolje ličnim primerom koji im dajemo. Ukoliko radne navike izostanu na ranom uzrastu, kasnije se teže uspostavljaju, ali nije nemoguće. Svakog dana najteže borbe zapravo vodimo sami sa sobom, pa tako sebi možemo biti najbolji prijatelj ili saboter. S tim u vezi možemo reći da je trčanje jedan od načina prevazilaženja ili barem ublažavanja emocionalnih problema. Biti u pokretu znači biti životan, trčanjem se menja telo i spolja i iznutra. Fizički izgled može biti jedna od motivacija, jer utiče na doživljaj sebe i zadovoljstvo sobom uopšte, kao i osećanje snage, poletnosti, lakoće, zdravlja. U vezi sa novim poslovima u IT industriji, sve češće čujem izreku da je sedenje novo pušenje i zaista kretanje jeste preduslov, kako fizičkog, tako psihičkog, zdravlja. Telo je nosilac naših osećanja, i onih loših, mnoga su u njemu deponovana. U trčanju radi celo telo, ne izlazi samo znoj napolje, već delom i ta osećanja. Takođe, produbljeno disanje dotiče najranija osećanja.

Kako trčanje utiče na postporođajnu depresiju ili bolesti zavisnosti?

Vera: Ako bismo probali ova dva problema da objedinimo i nađemo zajedničku crtu, to bi sigurno bio osećaj gubitka kontrole i pokušaj da se umrtvi kontakt, da se desenzitizuje osoba. I u jednom i u drugom slučaju, izbegavamo da se suočimo sa osećanjima koja su nam bolna, pa nam je lakše. Naravno to je nesvesni proces – da smo u vakuumu bez emocija ili da svoje raspoloženje menjamo hemijskim putem. U trudnoći i postpartalno granice se gube, telo se doživljava drugačije, ono se menja, deformiše, a trčanje pomaže da se jasne granice sopstvenog tela ponovo uspostave, kao i veća kontrola nad svojim telom i emocijama. Ako bi ovi problemi velikim delom bili bežanje od sebe i punog kontakta sa sobom i drugima, trčanje jeste sušta suprotnost. Dok trčimo, mi smo potpuno predani tome – naše misli, emocije i telo su u skladu. Osećamo svaki mišić, umor, slušamo svoje disanje, otkucaje srca, mislimo o tome kako da izdržimo, šaljemo poruku sami sebi da ne odustanemo, vežbamo volju, a emocije u potpunosti sve to prate.

Jedna od prvih stvari koje žene trkačice spomenu kao benefit osećaj je slobode i snage, u smislu pomeranja granica u postizanju cilja. Kako vi to vidite? Zašto je to tako?

Vera: Često simbol slobode jeste krdo divljih konja koji slobodno trče kroz predivne predele, tako svoji i moćni. Kretanje, ma kakvo ono bilo, daje nam osećaj kao da sve u nama igra, treperi, leprša. Sve iznosimo iz detinjstva. Setite se šta ste osećali dok ste se ljuljali kao dete, vozili bicikl, napravili prvi korak (ako sećanje dotle seže). To jeste jedan osećaj slobode i samostalnosti. Čovek može onoliko koliko hoće i koliko ciljeva sebi zada i stalno je neophodno da pomeramo sopstvene granice ukoliko želimo da rastemo i razvijamo se. Da svakoga dana uradimo neku novu stvar, ma koliko ona bila mala, nešto što nam je neprijatno i što izlazi iz naše zone komfora. Deluje nam zastrašujuće jer je nepoznato i novo, ali zadovoljstvo kad uspemo da to nešto uradimo sami neizmerno je i – naravno – posle toga smo jači. I da završim sa citatom iz knjige Murakamija: X„Bol je neizbežan. Patnja je opciona”.X Život je lep, ali i težak, često bolan i surov i to je realnost, ono neizbežno. A mi možemo da sedimo i ljutito kritički posmatramo ne pomerajući se s mesta, ili možemo da trčimo punim plućima dok otkrivamo nove staze, nove ciljeve i snage u nama samima.

Izvor slike: GDArts/GettyImgesPlus

Nastavite da čitate

Zagrljaj leptira: Prva pomoć kod anksioznosti i stresa

Jednostavna metoda koja mnogo pomaže...