Distimija: Kada blaga depresija postaje hronična

Kao i većina poremećaja raspoloženja, distimija pogađa žene više nego muškarce. Malo poznata i uglavnom nedovoljno dijagnostikovana, zaslužuje dalje ispitivanje. Ne samo zato što se može izlečiti, već i zato što rano lečenje može sprečiti pogoršanje mentalnog i fizičkog zdravlja.

Šta je distimija?

„To je širok termin koji se koristi za opisivanje poremećaja raspoloženja koji ne ispunjava sve kriterijume za potpuno depresivno stanje. Primenjuje se na sve ljude koji nisu identifikovani kao depresivni, ali koji ipak doživljavaju značajne padove i promene raspoloženja duži vremenski period“, objašnjava dr Anne Sauvaget, psihijatar i profesor psihijatrije na Univerzitetu u Nantu.

Koji su simptomi distimije?

Psihološki: tuga, gubitak interesovanja, gubitak zadovoljstva, nedostatak ukusa za bilo šta, gubitak samopoštovanja, veoma negativna vizija budućnosti itd.

Kognitivni: problemi sa pažnjom, koncentracijom, pamćenjem itd.

Emocionalni: osoba se lako rasplače, veoma je osetljiva na negativne emocije i gubi osetljivost na pozitivne emocije, sve vide crno. Ovaj gubitak osetljivosti može dovesti do „emocionalne anestezije“, uz potpuno odsustvo emocija. Distimija takođe često ima anksiozni tok.

Osoba koja pati od distimije je troma, sporo razmišlja, refleksi ju joj slabi. Česti su i problemi sa spavanjem, hronični umor, fibromialgija i gubitak apetita.

Distimija ili depresija: u čemu je razlika?

„Da biste dijagnostikovali tipično depresivno stanje, morate imati najmanje pet simptoma. Kod distimije mogu biti samo tri ili četiri“, kaže dr Sauvaget. Još jedna razlika je trajanje epizoda. U slučaju depresije, simptomi traju najmanje 15 dana bez prekida. U slučaju distimije, oni mogu trajati nešto kraće, ali se ponavljaju. Kao „talasi koji dolaze i prolaze“. Grubo govoreći, dr Sauvaget objašnjava da se distimično stanje „može smatrati preddepresivnim stanjem ili kao blago oslabljenim depresivnim stanjem“.

Postoje li faktori rizika?

„Na nivou porodice, ljudi koji imaju depresivne rođake su u većoj opasnosti da postanu distimični, ili čak depresivni“, upozorava dr Sauvaget. Takođe se veruje da hormoni igraju važnu ulogu. Očekivano, hormonalne promene koje obeležavaju život žena (pubertet, trudnoća i postpartum, menopauza) delimično objašnjavaju zašto su one češće pogođene. Ali problem je što one retko traže stručnu pomoć.  Time se povećava rizik od hronične depresije. Stres je takođe jedan od faktora rizika. Dr Sauvaget navodi i „fizičko, psihičko i seksualno zlostavljanje u detinjstvu…“. Konačno, opšte zdravstveno stanje je važan faktor. U prisustvu inflamatornih patologija ili sindroma hroničnog bola, na primer, rizik od razvoja distimijskog stanja je u velikoj meri povećan.

Kako lečiti distimiju?

Prvo je treba dijagnostikovati. „Ne oklevajte da posetite lekara ako imate navedene simptome, ili razgovarajte sa svojom porodicom ako mislite da ste pogođeni“, preporučuje dr Sauvaget. Vaš lekar opšte prakse je prva osoba kojoj treba da se obratite.

Opcije lečenja uključuju psihoterapiju, praćenu, ako je potrebno, antidepresivima. Međutim, antidepresivi su efikasni samo ako se pravilno uzimaju. Neophodno je periodično medicinsko praćenje da bi se procenio odgovor na lečenje. Dozvolite nekoliko meseci da se poremećaj raspoloženja stabilizuje pre nego što razmislite o prekidu terapije. „Najčešća greška je da prekinete lečenje čim se osećate bolje. To je kao da prestanete da uzimate antibiotike čim nestanu znaci infekcije, a u stvari infekcija još nije suzbijena. Ili da uklonite gips čim nestane bol, a kost još nije srasla“, upozorava dr Sauvaget.

Ako ne sprovedete terapiju do kraja, tada postoji značajan rizik od recidiva. Sa epizodama koje postaju teže lečiti kako se ponavljaju. U lečenju bilo kog poremećaja raspoloženja neophodne su dobre životne navike: dovoljno kvalitetnog sna, uravnotežena ishrana i redovno vežbanje.

Izvor vesti: https://www.marie-claire.es

Izvor slike: kieferpix/gettyimages.co.uk