Stvarna životna škola

„Sedim u jednom pariskom lokalu…” odzvanja kao relikvija mladosti i doba bezbrižnosti. Možda nekadašnje generacije nisu imale priliku da putuju i da budu deo sveta na način na koji današnje mlade žene to imaju, ali su putovale snovima, maštom, želeći komadić sveta za sebe i za lični razvoj. Zaostavština ratnih godina besparice u nama je izrodila drugačiju svest. Dovitljivosti, savitljivosti, kako da (pre)živiš i najbolje što umeš živiš. Svesne toga da nećemo biti Carrie Bradshow sa skupim štiklama, nosile smo domaće vrtoglave potpetice lomeći se po kaldrmisanim ulicama zemlje na tromeđi, uvek u žarištu obavijene mirisom istorijskih posledica.

Maštajući o širokim bulevarima belog sveta, gledale smo kako se Beograd menja, kako se i ostali gradovi pogurani klimom prestonice preoblače i kako se sistem vrednosti lomi na klackalici između Istoka i Zapada. Podojene idejom „balkanskih žena”, stasale na mleku ratnih godina, prvi put u istoriji ženskog
čovečanstva dobile smo priliku da menjamo svoje živote. Nabolje ili nagore? I kuda smo se sa emancipacijom uputile na „boli glava” štiklama? Doduše
brendiranim u odnosu na negdašnje XBorovoX.

Sedeći na poslovnom sastanku u gradskom restoranu „na glasu”, primetila sam skupinu žena koje energično ulaze u lokal, zabacujući zanosno bujne kose kao na reklami. Znam ih sa mreža, prelepe i bogomdane dobro udate žene koje oduzimaju dah, ponosno noseći preskupe tašne i cipele, udobno smeštene u mekane kapute od kašmira. Sele su nonšalantno za sto ispijajući svoje penušavce u čašama sa visokom stopom, u visokom stilu, na visokim, skupim štiklama. Onima koje su kao deca samo na HBO-u imale priliku da vide. Sada su, konačno, na njihovim stopalima. Šarmantni osmesi, samozadovoljstvo postignutim kada se realizuje želja, ostvari cilj.

U trenutku uhvatim sebe kako sam pomalo zavidna na tom osećaju lakoće koji se ogleda u laganom držanju čaše za stopu. Visoke kao dvanaestica u po bela dana. Lagane kao najmekše perce ispalo iz svilenih jastučnica na kojima se spava. Krene pero da guši i da se zaustavlja u grlu kao gorka, najgorča istina i nedozrela želja. Osećaj gorak kao sirup koji treba da progutaš i svariš da što pre zdravlje dođe. Želja izjednačena sa jednim parom cipela za koji se uvek pitaš – ma, da li su mi zaista potrebne? Prošlo je kroz krvotok i zadržalo se kao jasna misao – potreba za sigurnošću. Imati prava da sve propadne jer ne zavise gladna usta samo od tebe. Zaustavila sam se na urođenom osećaju koja je potrebna ženskom biću – mogućnosti da se osloniš.

Potom se osvrnem ka unutra, da zavirim u kojoj tesnoj cipeli je ovaj žulj nastao. Prisetim se žena koje sam u svom radnom veku upoznavala i koje su mnogo toga same prošle. Možda morale, neke htele. Ponekad život namesti da je sloboda duha najskuplja. I da je cena kojom se plaća izdržljivost života.

Nepodnošljiva lakoća postojanja izlapi pred svakodnevicom, jer živeti se traži. Da li su moje heroine na staklastim štiklama ili hodaju negde drugde? Šta je sa svim onim ženama koje viđam oko sebe i koje ne žive instagramske živote? Žene koje peru sudove ceo dan u kuhinjama restorana. Osam do 10 sati dnevno sa mokrim rukama u sudoperi. Žene koje rade u hladnjačama i po hipermarketima. One koje čiste zgrade. Koje po kiši prave aranžmane dok se sve sa njih cedi. Koje vazda sede za računarima i krive kičmu. Koje same izdržavaju svoju decu. Žene koje su svaki dinar zaradile od nule, one koje su imale hrabrosti da krenu ispočetka bez ikakve zaleđine. One „moji nisu imali novca da mi plaćaju stan u Beogradu, živela sam u domu, morala sam paralelno da učim i radim”. Žene koje su odlučile da svoj život urede uslovljene materijalnim (ne)uslovima balkanskih porodica.

Postoji jedna posebna ranjivost kod tih žena, jer su skupo pohađale tu životnu školu. Njihova otvorena senzitivnost za svet. Duboko poštovanje drugih jer znaju da je duhovnost kategorija kakvi smo „sada i ovde prema drugom biću”. Ima bogme i neuroze od energije koja ih „baca gore-dole”. Od uspona do potpunih padova, izgleda da tako najbolje uče. Emotivnih krahova, aritmije, anksioznosti, mora suza, preispitivanja, krajeva i početaka. Odgovornosti za druge koji od zajedničkog posla žive i decu hrane. Glasnog smeha, iz stomaka preko grla, ne umeju drugačije. Lepote i radovanja malim stvarima, pogledima, sadržajnim razgovorima, razumevanju, timskom radu, lojalnosti i poštenju. Brige i svesti za sve što se dešava u neposrednoj okolini i razmišljanja kako može da se doprinese. I velikog straha kroz koji koračaju iz dana u dan. Gotovo je sa „fearless” sloganima, plašiti se ljudski je, a ići konstantno u strah uprkos njemu jedini je put ovladavanja i njegovog savladavanja.

Postoji posebna jednostavnost i nevidljiva vrsta samopouzdanja kod takvih žena. Neusiljena i neodglumljena mekoća odražena kroz senzitivnost prema svetu. Ne, one nisu ogrubele. One znaju da šta god da se u životu desi, da će preživeti. Znaju kao kod u kostima, znaju iskustvom, znaju svakim iskrivljenim položajem tela, svim zalaganjem ćelija bića. Znaju do srži jer su do svoje slobode na štiklama sa otpalom flekicom dokoračale. Znaju kakve god prilike bile, da će decu prehraniti i da će svoju glavu držati visoko, baš kao stopu na toj šampanj-čaši. Glavu stabilno, a dušu mekano, da glavu spustiš i da se odmoriš kao na perjanom jastuku.

Potrebno nam je da nas neko zbrine i kao malo vode na dlanu drži. Ali je još lepše kad sve to dođe na samodržeće (čarape) ličnosti. Kad otvorimo mogućnost da pravimo zdrave izbore do lične slobode u odnosu. Jer nikad se nije radilo o mekoći kaputa. Već u krojenju i šivenju prave sebe.

Kako bi Beyonce u jednom intervjuu rekla – prelepo je biti nečija žena. Ali budi prvo svoja žena pre nego postaneš tuđa. Prepuštanje i predaja pravom čoveku produbljuje osećaj pripadnosti. Ali sidro najdublje baciš tek kada sebe dobro  usidriš. Taj osećaj niko nikad ne može pogrešno da skroji. Sloboda da ne odustaješ od onog što si – uvek i zauvek najbolje stoji.

Izvor slike: RossHelen/GettyImagesPlus, seenad/GettyImagesPlus, BartekSzewczyk/GettyImagesPlus, JLco - Ana Suanes/GettyImagesPlus