Kako traume iz detinjstva utiču na odrasli život?

Koncept unutrašnjeg deteta nedavno je osvojio i društvene platforme: heštegovi kao što su #innerchildhealing i #innerchildlove pregledani su milijarde puta na TikTok-u. Pa, nije da je koncept unutrašnjeg deteta neki moderni izum. Psiholog Karl Jung je skovao termin pre otprilike 100 godina , a istraživanja su dugo sugerisala da kvalitet našeg detinjstva ima mnogo veze sa našim kasnijim, odraslim životima.

„Teorija je da svi imamo unutrašnje dete. Odrastamo, postajemo veći, naš mozak postaje logičniji, ali ništa od toga ne briše naše misli, osećanja ili sećanja iz detinjstva“, objašnjava traumatski terapeut Shari Botwin (Šari Botvin).

Ima ljudi koji su imali srećno i zdravo detinjstvo sa roditeljima koji ih podržavali i koji su ih štitili od stresa. Ovi ljudi su prirodno usklađeni sa svojim unutrašnjim detetom, žive u skladu sa njim, prihvataju ga. Drugi su, pak, imali mnogo bolnija iskustva: kao deca su živeli u siromaštvu, izgubili jednog od roditelja, možda su ih roditelji zlostavljali, zanemarivali, nisu uzimali u obzir njihova osećanja ili su ih jednostavno poricali. Kao deca nisu dobijali neophodnu podršku.

„Većina ljudi čak ni ne zna koliki uticaj imaju ta sećanja iz detinjstva na odluke koje donosimo u odraslom dobu“ dodaje Botwin.

Traume iz detinjstva

„Naš mozak je asocijativan i povezuje povezana sećanja, osećanja i iskustva“, kaže terapeutkinja Tanya Fruehauf (Tanja Fruhauf). Šta to tačno znači? Na primer, zamislite situaciju na poslu koja vam je neprijatna: vaš šef ukazuje da nije bio 100 odsto zadovoljan vašim radom u proteklom periodu i traži od vas da pokušate da se više koncentrišete u budućnosti. Iako njegove reči nisu bile uvredljive ili bolne, ipak se veoma stidite što ih čujete i nesrazmerno burno reagujete – možda histerično plačete ili imate izliv besa.

„Verovatno se u takvoj situaciji aktivira vaše unutrašnje dečje ‘ja’, tim više što pamti situacije iz detinjstva kada su nas roditelji ponižavali, vređali ili odbijali“, objašnjava Tanya. Ali može se desiti da vaše unutrašnje dečje „ja“ bude aktivirano situacijom u vezi: vaš partner ne odgovori odmah na vašu poruku, a vi ste ubeđeni da mu to znači da niste važni, da vas je prevario, napustio. Osećaš se kao ono razočarano dete koje su roditelji ponovo napustili.

U oba slučaja, vaše unutrašnje dečje ja je preuzelo primat, pa  reagovali emocionalno pregrejano i ne na način koji bi odgovarao vašem sadašnjem odraslom dobu. U ovim situacijama vi zapravo oponašate i iznova proživljavate svoja ponašanja i emocije iz detinjstva.

Koji su okidači traume iz detinjstva?

Ako se pitate da li bi trebalo da se pozabavite svojim unutrašnjim detetom, prema Jessici Ster (Džesika Stern), razvojnoj psihološkinji sa Univerziteta Virdžinija, prvi korak je da razmislite o tome da li ste u stanju da razmišljate o svom detinjstvu sa uravnoteženim, stabilnim emocijama. Oni sa oštećenim dečjim „ja“ često doživljavaju osećanja odvojenosti ili nepovezanosti – na primer, govoreći: „O, da, moj otac je umro, ali sam posle toga bio sasvim dobro“. Ovakav stav zapravo ukazuje na to da je narativ u njihovom detinjstvu prelomljen i da bi radije preskočili nešto bolno jer bi bilo preteško da se suoče.

Prema Botwinu, postavljanje sledećih pitanja vam takođe može pomoći da donesete odluku:

• • Da li se često osećate kao žrtva?
  • Da li dozvoljavate drugima da diktiraju šta možete, a šta ne možete da osećate?
  • Da li vam je teško postaviti granice u odnosima?
  • Kada se osećate uznemireno zbog situacije u sadašnjosti, da li su vaša osećanja trenutna – ili su povezana sa stvarima iz vašeg detinjstva?
  • Da li često proživljavate situacije koje su se već desile?
  • Da li se osećate sigurnije podižući zidove oko sebe?

Možete i sami da počnete da radite sa svojim unutrašnjim detetom: postoji mnogo knjiga o samopomoći i psiholoških knjiga na tu temu, ali vam vođenje dnevnika i meditacija takođe mogu koristiti. Ipak, najbolje rezultate možete postići ako zatražite pomoć specijaliste ili terapeuta – u takvim slučajevima mogu biti prikladne i metode šeme terapije i terapije ego stanja.

Da biste se bavili i radili sa svojim unutrašnjim detetom, prvi korak je da postanete svesni njegovog postojanja i priznate njegovu poziciju. Jednom kada počnete da razumete njegovu svrhu i potrebe, moći ćete da posvetite više pažnje tome da mu pružite osećaj sigurnosti i uveravanja koji su mu potrebni.

Malo po malo, naučićete kako da prevaspitate svoje unutrašnje ja, što znači da ćete se postarati da ono primi i oseti ljubav i sigurnost koja vam je nedostajala kao detetu. Cilj je da „imate alate da se zaštitite i da budete u stanju da bolje odgovorite i prilagodite se situacijama koje aktiviraju vaše dete“, objašnjava Fruehauf. Tokom terapije postoji i nekoliko vežbi za bavljenje unutrašnjim detetom.

Fruehauf ponekad koristi vežbu pod nazivom „piši levom rukom, piši desnom rukom” sa pacijentima. U ovom trenutku, oni koji su uključeni treba da iskoriste svoju dominantnu ruku da pitaju svoje mlađe pitanje, kao što je: „Šta nije u redu? Zašto si tako tužan? „Onda uzimaju olovku u drugu ruku (onu kojom inače ne pišu) i njome zapisuju odgovor. „Pacijenti se u ovom trenutku osećaju veoma ranjivo, a njihovo pisanje će izgledati kao da ga je napisalo dete“, objašnjava ona. Pitanja i odgovori, a sa njima i promene ruku, se nastavljaju i tako se stvara dijalog između mlađeg i sadašnjeg ja.

Naravno, naše unutrašnje dete ne može se izlečiti preko noći; posao može trajati godinama. Ali prema razvojnom psihologu Jessiki, vredi vremena. „Verovatno ćemo moći da imamo zdravije odnose odraslih zbog toga“, napominje ona.

Nesigurna vezanost zbog traume iz detinjstva razvija se kod onih koji su isključeni. Osećaju da ne mogu da računaju na svoje roditelje ili one oko sebe, da ne dobijaju sigurnost koja im je potrebna svakodnevno. Ako počnemo da se bavimo nezadovoljenim potrebama našeg detinjstva, možemo u velikoj meri poboljšati svoj stil privrženosti kao odrasli.

„Često se dešava da pogođeni radije potiskuju svoja osećanja, ne usuđuju se da se pokažu ranjivima pred drugima, iako su tužni ili oplakuju gubitak. To može biti zato što su njihovi roditelji ignorisali ta osećanja kao deca, čak su ih kažnjavali ili ismevali njihovu ranjivost“, kaže Stern. Ali uz vreme i trud, možemo razumeti i prihvatiti da je zaista zdravo osećati i pokazivati ta osećanja i da ranjivost nije greh.

Botwin ističe da nikad nije kasno da počnemo da se obraćamo detetu u sebi. „Nikad nije kasno da se brinete o sebi. Usuđujući se da se suočimo sa mlađim delovima sebe, sa mnogim bolovima i povredama koje smo zadobili kao deca, možemo učiniti naše odrasle živote mnogo vrednijim i srećnijim.“

Izvor vesti: marieclaire.hu

Izvor slike: PeopleImages/iStock/Getty Images Plus via Getty Images