Sve više i više žena se bavi sportom, ali se i dalje suočava sa patrijarhalnim okovima, posebno u vezi sa svojom građom, a naročito rukama. Iako se od sportistkinja traži da obaraju rekorde, ulažu nadljudske napore i vredno treniraju, one, ako pitate okolinu, nikako ne bi smele da imaju „jake ruke“. Razvijeni ženski bicepsi ili tricepsi su još uvek veoma slabo cenjeni u društvu, što ograničava napredak sportistkinja i njihov razvoj.
Zašto žene ne smeju da imaju jake ruke?
„Mi smo kao žene ograničene ne nedostatkom fizičkih kapaciteta, već estetskim kriterijumima“
Za 17 godina bavljenja sportom, Francuskinja Laura može da se pohvali time što nikada nije propustila trening odbojke. Kvazivojna disciplina, odricanja, ozbiljnost pri izgođenju sportskih vežbi. Sa izuzetkom sklekova i tegova, koje zaista ne voli. Zašto?
„Kada se bavim sportom, gledam u trbušne mišiće, zadnjicu, noge, da vidim da li su ojačali, da li dobro napredujem… i gledam svoje ruke iz potpuno drugog razloga i sa strahom: ne, zaista ne želim da mi mišići postanu veći.”
Ženski sport ima sve veći značaj u društvu – 60% Francuskinja ima redovnu fizičku ili sportsku aktivnost, naspram 71% muškaraca. Ipak, mišićave ruke ostaju često nepremostiva blokada.
„Osećam strah da ću postati ružna, da će me zvati muškobanjastom, da će mi reći da ne ličim više na ženu“, navodi Laura. „S ostalim mišićnim grupama nema previše problema. Konačno možete imati vidljive trbušne mišiće ili lepe butine – ali bicepse ili velike ruke, to je zabranjeno, a velika je šteta.“
Marine Romezin, stručni konsultant za pitanja ravnopravnosti u sportu, tvrdi da ovaj tabu potiče iz 19. veka, sa početaka strukturiranog sporta, „dizajniranog od muškaraca i za muškarce“. Tada je prilično jasno izražena nevoljnost da žene učestvuju u Olimpijadi. Ali, kada nisu uspeli potpuno da odvrate žene od sporta, muškarci 19. veka su njihovo navljenje ovakvom aktivnošću poprilično ograničili i ogradili.
Žene i mišići: Ograničava nas estetika
Vratimo se u 21. vek, gde se 2020. godine samo 9,3% žena bavi bodibildingom – upola manje nego muškaraca.
„Određeni sportski atributi ostaju striktno muški, posebno bicepsi i ruke, na koje se gleda kao na simbol muževnosti i grube sile“, žali se Marine Romezin.
„Društvene posledice su strašne, potvrđuje Laurie, penjačica koja ima 35 godina. „Imati mišiće, za ženu, znači biti ružna i muškobanjasta“
Da bi izbegle ovu kategorizaciju, mnoge vežbačice biraju da namerno preskaču ili sabotiraju vežbe za gornji deo tela. Ali opet, postoji cena koju to sa sobom nosi, žali se Lori: „Kada izbacite sklekove ili zgibove, gubimo veliku mišićnu masu neophodnu za uspeh u svom sportu. Ali između toga da budete bolji tokom 6 sati penjanja nedeljno ili da vas ceo Pariz smatra ružnom ostatak nedelje- pa, izbor je prilično jasan”.
Odluka je čvrsto ukorenjena u njoj, čak i ako često posmatra momke koji ulažu manje truda a postižu bolje rezultate od nje. Ipak, ona je sasvim svesna da je to ograničavajuće i da joj je ta ograničenja nametnutlo društvo.
Mišići brinu i profesionalne sportistkinje
Ova autocenzura se ne tiče samo amatera. Marine Romezin radi sa nekoliko sportskih federacija, pa primećuje da čak i među profesionalnim sportistima visokog nivoa: „postoji ovo ograničenje i taj panični strah prema različitim vežbama za koje se zna da povećavaju volumen mišića. Stigmatizujemo raznolikost tela tako da žene ostaju u okovima i u manje mišićave i manje efikasne građe od muškaraca.”
Ova dvostruka zabrana – da morate biti „fit“ bez previše vidljivih mišića – očajava Melisa, 28 godina. Poslednje četiri godine bavila se crossfitom, manje iz strasti za sportom više iz želje za lepotom.
„To je nova normalnost, moraš se dobro prilagoditi“, sleže ramenima, za koja se plaši da će postati previše kockasta. „Od nas se traže mišićave noge, ali ne i ruke, trbušnjaci, ali bez razvijenog trupa, morate da izmerite svaku vežbu pre nego što počnete. Društvo nas tera da budemo dve suprotne stvari, da budemo posrtki, ali i ne i mišićav tim i na kraju završimo mrzeći oba dela naše priče”
„Bitka polova“ je priča o teniskoj šampionki, Billie Jean King (Bili Džin King), koja je osvojila tri grend slem titule. Uključena u borbu da žene budu u potpunosti poštovane u sportu, ona prihvata izazov koji je pokrenuo bivši svetski broj 1 Bobby Riggs (Bobi Rigs): da se suoči sa njim u jednom meču.
Ne samo da su problemi sa razlikom u platama koje imamo na različitim poslovima, pristrasnosti na intervjuima za posao su takođe mehanizmi koji slabe moć žena.