Kako da volimo sebe: Prihvatite tamnu stranu svoje ličnosti!

Kako da volimo sebe zavisi od toga kako prihvatamo sebe u celini, sa svim svojim manama i vrlinama.

Ovog puta, blogerka, trenerka i psihološkinja Nagy Anikó (Aniko Nagi), govori nam o ličnosti u senci, ali i zašto ne moramo da je se plašimo!

„Kako da prihvatim svoju mračnu stranu? Ne bi li poenta bila da pokušate da se oslobodite ovih negativnih osećanja ? Neću li postati bolja osoba i još više voleti sebe tako što ću iskoreniti mračne misli i osećanja?”

Da li ste imali slična razmišljanja? Nije čudo. Većina ljudi zamišlja ovaj proces kao suprotan od onoga kako se zapravo dešava. Za to postoji nekoliko razloga, a jedan od njih je koncept „pozitivnog razmišljanja“ , koji je danas veoma popularan – i nažalost često pogrešno shvaćen. Drugi razlog je sam prirodni proces socijalizacije, ali o tome nešto kasnije.

Kako da volimo sebe?

 

Hajde da ipak počnemo od početka: sa našom mračnom stranom. U psihološkom smislu, ova naša strana se naziva ličnošću senke. Senka je deo nas samih koji ne prihvatamo i odbacujemo, pa te sadržaje „proterujemo“ u „mračnu sobu“ našeg nesvesnog. Senku čine sva naša osećanja i emocije koje ne priznajemo drugima, a najčešće ni sebi samima. Na primer, mnoge vrste straha i anksioznosti vrebaju u mračnoj prostoriji senki: bes, mržnja, zavist, ljubomora, želja za osvetom, za uništenjem, za moći, pohlepa, krivica, stid, bol, sumnja, izvesne seksualne želje, različite sklonosti i namere, pa čak i određeni talenti i osobine ličnosti za koje smo u detinjstvu naučili da su „loši” ili nepoželjni za svet. Svako ima ličnost u senci, to je deo ljudskog bića.

Kako se formira ličnost u senci?

Kada se rodimo, svi dolazimo na ovaj svet kao kompletna ličnost, u kojoj se svesni i nesvesni domeni još nisu razdvojili. Međutim, pošto smo svi rođeni u određenom društvenom okruženju, vrlo brzo učimo od ljudi u svojoj okolini koje su stvari prihvatljive, a koje neprihvatljive, i vremenom taj sistem vrednosti činimo svojim. Dakle, ono što je naša okolina smatrala neprihvatljivim (i npr. odbila ili nas kaznila zbog toga), mi takođe ocenjujemo kao neprihvatljivo i pokušavamo da to držimo podalje od nas.

Ova „neprihvatljiva“ društvena norma može biti mnogo stvari, npr. obrasci ponašanja, osećanja, želje, sposobnosti, misli, osobine ličnosti, pa čak i fizičke karakteristike.

Kao deca, malo po malo učimo koje su stvari koje naša okolina odbacuje, a onda to odbacujemo  i mi sami. A to možemo, između ostalog, učiniti i tako što ćemo ove duhovne sadržaje proterati u tamu našeg nesvesnog.

Jedini problem u tome je to što ono što smo proterali u nesvesno još uvek nije nestalo. Naprotiv, veoma  je živo i pokretno, i što se više trudimo da to ignorišemo, to sve glasnije da lupa i zahteva našu pažnju. Ovaj „udarac“ može da se manifestuje na različite načine: kroz misli ili osećanja koja se pojavljuju niotkuda, u fizičkim simptomima, u ponavljajućim anksioznim napadima ili u obliku noćnih mora .

Kako da volimo sebe i zašto se toliko plašimo

sopstvene senke?

S jedne strane, zato što su naša bolna iskustva povezana sa njom, i zato što smo ljudska bića te uvek pokušavamo da se udaljimo od bola, a ne da mu se približimo. S druge strane, to je zato što ne poznajemo sopstvenu senku i stoga imamo pogrešne ideje o njoj. Na primer, mi o njoj razmišljamo kao o lošem, zlom, mračnom biću koje bi, ako bi se pustilo na slobodu, preuzelo vlast i postalo nekontrolisano. Skoro kao pobesnelo čudovište koje se oslobađa iz kaveza. I treće, jer se plašimo da bismo, ako prihvatimo sopstvenu senku, svoju „lošu“ stranu svrstali u prihvatljivu, a time bismo i sami postali „loši ljudi“. I tada ne samo da bi nam naša okolina okrenula leđa, nego ni mi više ne bismo želeli da živimo sami sa sobom.

Istina je da osećanja i emocije koje vrebaju u senci nisu loši, a vi niste loša osoba što ih imate. Štaviše: ove emocije se zaista mogu kontrolisati! Ali za to ih moramo prvo upoznati, jer ćemo jedino tako moći da ih svesno kontrolišemo i pravilno kanališemo.

Možemo kontrolisati samo ono što već znamo. A prvi korak je tačno posmatranje: objektivno, činjenično bez osuđivanja. Ovo zahteva naše svesno prisustv i stav pun ljubavi i prihvatanja.

Ali kako da prihvatim ta osećanja u sebi, kada negde i ja smatram da su neprihvatljiva?

Zamislite sve ovo kao da vam govore vaša osećanja i želje označene kao „loše“. Ljutnja… Stid… Zavist… Krivica… Strahovi… Uništenje… Mržnja… Neobjašnjiva privlačnost prema određenim stvarima ili ljudima… Šta ove želje pokušavaju da vam pokažu? Šta pokušavaju da vam kažu? Jer sigurno je da žele da vam skrenu pažnju na nešto važno – pre svega, da ih uopšte primetite i pozabavite se njima, a ne da ih proterate u mračnu sobu vašeg nesvesnog, samo zbog straha.

U stvari, ovi duhovni sadržaji čeznu upravo za onim za čim ste vi, kao malo dete, čeznuli i niste baš dobili: za prihvatanjem. Za razumevanjem, slušanjem i prihvatanjem sa ljubavlju.

To su zapravo stare traume – prerušene. Traume i bolovi iz detinjstva koji samo žele ljubav. Kada se ova osećanja jave u vama, vaše unutrašnje dete oseća da „nisam voljeno, da ste loša osoba, da niste dovoljno dobri takvi kakvi jeste, da niste dostojni ljubavi“.

Šta biste rekli tom malom detetu da vam ovo kaže? Kako biste postupili?

 

Izvor vesti: marieclaire.hu

Izvor slike: LUMEZIA/iStock/Getty Images Plus via Getty Images