Zašto je dobro ponekad biti tužan?

19. jula, na naslovnoj strani časopisa Time, zajedno sa fotografijom Naomi Osake, pojavila se sledeća fraza: „U redu je da nije u redu“ (U redu je da ne bude u redu). Pobednica četiri grend slem turnira izjavila je da će se odmoriti od tenisa, stavljajući na taj način ispred karijere svoje mentalno zdravlje. Ova odluka, koju je na prošlim Olimpijskim igrama donela i gimnastičarka Simon Biles, navodi nas da se zapitamo da li je ideal žrtvovanja svega za profesiju precenjen. Ovo pitanje prevazilazi domen sporta: ono se tiče svih nas u svakodnevnom životu.

Na mrežama, implicitni mandat je da budemo srećni u svakom trenutku, da uvek budemo uspešni, da pokažemo svoj najbolji profil. Postoji ogroman pritisak da izgledate optimistični, otporni, prevazilazeći sve poteškoće. Neko bi mogao da tvrdi da niko ne želi da postavi fotografiju na kojoj izgleda tužno ili frustrirano, i bio bi u pravu. Problemi se dešavaju i rešavaju negde drugde, daleko od mreža. Na kraju, pratioci stiču utisak da je taj ulepšani deo nečijeg života stvarnost. Svakodnevica.

Psihološka oridnacija je uvek bila i ostaje oblast u kojoj se ljudi opuštaju i ohrabruju da izraze šta im ovaj „veliki prozor“ koji predstavljaju mreže i internet zaista izazivaju. Oni žive upoređujući svoje živote sa onim što tamo vide; osećaju tugu jer veruju da su oni jedini koji doživljavaju razočarenja ili frustracije. Uvereni su da su njihovi prijatelji ili poznanici uvek srećni, da nikada nemaju trenutaka muke ili nesuglasica.

Sreća se mreža je samo deo stvarnosti, a ne cela slika

Ovo pitanje prevazilazi nacionalnosti. Doći u kontakt sa tugom, razočaranjem, pa čak i besom, nije slabost: to znači biti svestan šta nam se dešava i dati mu hrabrost. Ove emocije zaslužuju da im damo njihovo mesto, jer su ljudske kao i sve druge. Jači smo kada potvrdimo svoje probleme i suočimo se sa njima; to nam omogućava da imamo bolju toleranciju na frustraciju i da budemo empatičniji, prema sebi i prema drugima.

Bol je važan, on nas pokreće

Osim toga, anksioznost ima funkciju: ona služi kao pokazatelj da ovaj aspekt našeg života zahteva da na njemu radimo. Na primer, pretpostavimo da se stalno upoređujemo sa nekim za koga mislimo da je bolji od nas. Možda zato što želimo da uradimo nešto što ta osoba radi, a ne usuđujemo se. Tada nas naše osećanje upozorava na tu želju i možemo preduzeti nešto da je i ostvarimo.
Ako, pak, negiramo ili potiskujemo emocije koje smatramo negativnima, posledice mogu biti teže: možemo ih prikriti konzumiranjem štetnih supstanci, somatizovati u obliku fizičkih tegoba ili ih akumulirati dok se ne ispolje u naglom i naizgled neshvatljivom izlivu.

Bol ne postoji samo za nas, već za sve ljude,  to je deo života. Ono što se dešava jeda ga ljudi jednostavno ne pokazuju. Dakle, ideja nije da napustimo mreže zato što nas boli ono što tamo vidimo ili zato što ne odražava stvarnost, već da shvatimo da je ono što vidimo deo stvarnosti, a ne potpuna slika.

Izvor vesti: marieclaire.perfil.com

Izvor slike: Kuznetsov Dimitry/GettyImages