Zašto je neuspeh dobar za nas?

Jedna od najprirodnijih stvari na svetu je da od miliona zadataka i pokušaja koje činimo tokom života, neki od njih jednostavno ne uspeju. Ipak, često se suočavamo sa činjenicom da je neuspeh kao tabu: pokušavamo da ih sakrijemo, da ih učinimo ništavnim i nevažećim, kako ne bi izašli na videlo.

Neuspeh može biti dobar za nas

Dr Seus, američki pisac i karikaturista nemačkog porekla, dobitnik Pulicerove nagrade, koji je verovatno najpoznatiji po svojoj priči Grinč, ima knjigu Oh, places you’ll go!  Pred vama se uzdižu metaforične male i džinovske planine, gde stižete do mračnih krajeva ili veslate kroz mutne reke, a Seuss daje ohrabrujuću poruku da ne treba da se plašimo neuspeha. Theodor Seuss Geisel zna  o čemu govori kada govori o preprakama: njegov prvi rukopis odbilo je 27. izdavača. Čak je pomišljao i da spali svoj prvi rukopis.

„Jedina osoba koja ne pogreši je ona koja ništa ne radi“, rekao je Teodor Ruzvelt, 26. predsednik SAD.

Pa, zašto se onda bojimo neuspeha?

Neuspeh nisam ja

Klinički psiholog Mate Szondy razmišlja slično kao i autor dr Seuss o percepciji neuspeha: „Bilo bi veoma važno naučiti svakoga od detinjstva da ponekad stvari ne funkcionišu i da se tom temom treba baviti jer je neizbežan deo ljudskog života.Sport i trening pružaju odličnu platformu za ilustraciju, jer se tamo često dešava da dete dođe treće ili poslednje karike u zadatku, a da se onda suoči sa katastrofom.Dugoročni cilj je da se promeni percepcija neuspeha na društvenom nivou, i da neuspeh ne bude tabu tema, već situacija iz koje se može mnogo naučiti i razviti“.

Međutim, trenutno smo na tački gde je, pored starenja, neuspeh možda drugi najmanje poželjan fenomen. Mi to krijemo, ne pričamo o tome, ako se desilo, brzo zaboravimo. Ali zašto se toga toliko plašimo?

„Svima se dešava da se osećaju kao da nisu uspeli ili da nisu bili dovoljno jaki u nekoj situaciji“, odgovara Mate, koji je poznat i kao porodični terapeut i autor nekoliko knjiga o psihološkim temama. „Mnogi ljudi to doživljavaju kao sramotu ili slabost, usled čega počinju da izbegavaju situacije u kojima mogu da pogreše. Oni gube na kvalitetu života sami, jer donose odluke prilagođavajući se svojim ograničenjima.“

Međutim, prema rečima našeg stručnjaka, vredelo bi naučiti da povremeno gubimo: „Jedna od najvažnijih stvari koje možemo da uradimo je da počnemo da se navikavamo na nesavršenost. To možemo da uradimo, na primer, ako počnemo da pravimo male greške namerno – tako da možemo da opovrgnemo pretpostavku da će greška imati katastrofalne posledice. Primetićemo da iako pravimo greške, ono čega se plašimo toliko – ne dešava se. Život se nastavlja.  Često se dešava da osoba izbegava društvene situacije jer se plaši da će njeni znaci anksioznosti (drhtanje u glasu ili rukama) biti primećeni i ocenjeni od strane drugih. Ako ova osoba odluči da namerno proizvede ove znake anksioznost, oni mogu iskusiti da se percipirana katastrofa ne dešava i da je drugi ne odbacuju.“

Izvor vesti: marieclaire.hu

Izvor slike: fizkes/iStock/GettyImagesPlus