Vodič za solo putovanja: To može biti tako uzbudljivo

Ako ste oduvek maštali (ili vam je to tek palo na pamet) da biste mogli negde sami da otputujete, treba vam vodič za solo putovanja.

„Na nedavnom putovanju u severnu Italiju, sedela sam na večeri sa nekoliko devojaka. Restoran je uglavnom bio popunjen stolovima za dvoje (mladenci, mladenci, mladenci –  shvatate), ali nekoliko stolova desno od nas je bila žena koja je sama večerala. Uživala je u čaši crnog vina i guštala testenine sa tartufima i čitala prilično obimnu knjigu. „Auuu“, rekla je jedna od mojih saputnica, sa izrazom tuge na licu. — Sama je! Ovaj komentar je odmah izazvao debatu pored stola o tome da li je ova žena zaista tužna i usamljena, ili potpuni kreten. Ženska solo putnica je okarakterisana i stereotipna kroz film i književnost vekovima. Ako putuje sama, mora da je usamljenik (čak i gubitnik), ili traži ljubav, ili najrasprostranjeniji arhetip od svih – slomljenog je srca. Možda ništa u novijoj pop kulturi nije promovisalo ove stereotipe više od zapanjujuće uspešne knjige Jedi, Moli, Voli autorke Elizabeth Gilbert Eat, Prai, Love“, napisala je Kristin Tice Studeman .

Vodič za solo putovanja: Solo putovanje je sve popularnije

Ali šta ako žena putuje solo ni iz jednog od ovih razloga? Šta ako se jednostavno prepušta svojoj radoznalosti za druge kulture i teži ka duhovnom uzdizanju? U današnje vreme, verovatno je čak i udata ili u vezi i samo želi da izađe i istražuje sama. Samostalna putovanja su u porastu više nego ikada, prema Visa Global Travel Intentions Study iz 2015. godine. Otprilike 24 procenta ispitanika putovalo je samo na svoj poslednji odmor u inostranstviu (to je 15 procenata više nego 2013.).

Putujem samostalno nekoliko meseci u godini i čvrsto sam uverena da zaista niste živeli ako niste bili sami na putu. To menja život, edukuje i obogaćuje, i divlje oslobađa. Često je to zastrašujuće, a ponekad čak i opasno, ali mogu da se setim nekoliko stvari u životu koje mogu da ponude tako transformativno i korisno iskustvo. Putujem samostalno nekoliko meseci u godini i čvrsto sam uverena da zaista niste živeli ako niste bili sami na putu.

Počnimo sa strahovima. Putovanja, solo ili u grupi, puna su neizvesnosti od trenutka kada izađete iz kuće. Možda vas zadesi neka katastrofa, ili možete da se razbolite ili povredite. A tu su i trivijalna pitanja (za poređenje): jezičke barijere, gubitak na mestu koje ne poznajete, jedenje strane hrane, razumevanje društvenih stvari koje treba i ne treba raditi na novom mestu, pa čak i letenje. Sve veoma opravdane brige koje se pojačavaju kada putujete solo. Ali možda je zato mnogo korisnije kada uspete da sami rešite sve ovo. Primorani ste da se testirate i suočite sa svojim strahovima (od kojih neke verovatno niste ni znali da imate).

Suočavanje sa strahovima

Ranije ove godine bila sam u Tokiju i ušla u mali suši restoran koji mi je preporučilo nekoliko meštana. Mnogo ljudi u Tokiju govori savršen engleski, ali ovo mesto je bilo izuzetak. Sećam se da sam ušala i komunicirala sa domaćicom tako što sam podigla kažiprst: sto za jednog, molim. Dobila sam. Zauzela sam jedino dostupno mesto u pretrpanom lokalu. Onda su se pojavili strahovi dok sama sedela za malim stolom u centru sobe, okružena čoporima japanskih biznismena. Pomislila sam: govore li o meni? Da li misle da sam usamljena? Kako ću uopšte znati šta naručujem? Misli su nastavile da me preplavljuju.

Ovo je verovatno dobar trenutak da priznam da do svoje dvadesete nisam čak ni volela morske plodove, a pogotovo ne suši. Koliko god da sam avanturista kada je u pitanju hrana, još uvek zazirem od sušija prepunog stvorenja super stranog izgleda. Tako da možete samo da zamislite moje strahove o tome šta bi mi moglo pasti na tanjir tog dana. Naručila sam tako što sam pokazala na jela drugih ljudi oko sebe koja su izgledala ukusno, a zatim sam krenula sa nekim stvarima na meniju koje su zvučale poznato. Rezultat? Bio je to jedan od najboljih obroka koje sam pojela dok sam bila u Tokiju i ostao je nezaboravan do danas. To ne znači da mi neke prilično čudne namirnice nisu naišle na put tog popodneva – mogu da se setim crva staklastog izgleda usred jedne od mojih suši rolni koji mi je skoro ubio apetit.

Ono što je iskustvo učinilo nezaboravnim nije bio crv, već činjenica da je to bilo izuzetno čulno iskustvo. Nisu me ometali saputnici i ono o čemu su pričali ili kako im se dopala hrana, već sam se fokusirala na svaki zalogaj, svaki miris (dobar i loš), svu tu buku oko sebe. Sećam se da sam se pitala da li je prikladno da jedem rukama ili treba da koristim štapiće. Sećam se da sam posmatrala ljude oko sebe i oponašala ih. Lako je isključiti ljude oko sebe kada jedete sa prijateljem ili članom porodice na putovanju, ali kada ste sami, oni su vaše učitelji i vaša zabava. Kada sam tog popodneva konačno pronašla put do svog hotela u blizini Imperial Gardens, sećam se kako sam sedela u svojoj sobi, visoko iznad glavnog grada, posmatrala grad i mislila da sam nešto postigla tog dana. Bilo bi previše lako da sam ostala u hotelu, naručila hranu i gledala epizodu Orange Is the New Black  na svom laptopu. Bez jezičkih barijera, bez navigacije, bez neprijatnih trenutaka.

Vodič za solo putovanja: Pomerite granice…

Svake solo večere od tada, posebno u stranom mestu, osećam se malo opuštenije. Spuštam svoje zidove, dozvoljavajući sebi da budem otvorena za svaki deo iskustva. Probajte hranu (čak i ako ne deluje primamljivo), dozvolite sebi da se zaista izgubite i  uživajte u tišini koja dolazi kada putujete sami. Ovih dana, kada sa pasošem u ruci krećem na aerodrom, još uvek osećam onu tremu koja dolazi sa odlaskom u nepoznato, ali i uzbuđenje. Buđenje na stranom mestu sa svetom na dohvat ruke i nikog da vas zaustavi je senzacionalna emocija.

Izvor vesti: marieclaire.com

Izvor slike: margouillatphotos/gettyimages.co.uk