Kolektivno sagorevanje: Skupo ćemo ga platiti…

Možda na kraju nećemo promeniti društvo (što je nužno) ne zato što nam je sve potaman, već zato što smo iscrpljeni. Ne možemo više da izdržimo, jer nam ponestaje i poslednjih kapi energije da se pokrenemo.

Možda je „revolucija“ preambiciozna reč ovih dana, pa je bolje govoriti o promeni velikih razmera. Sledeća velika promena velikih razmera u zapadnim društvima može doći kao rezultat kolektivnog sagorevanja. Kolektivno sagorevanje postaje najpolitičkiji događaj našeg doba.

Kolektivno sagorevanje: Jeste li i vi sagoreli?

Izraz Velika iscrpljenost, veliki svetski kolektivni nervni slom, skovao je Univerzitet Novog Južnog Velsa, Australija. Jer tamo sve dolazi ranije, kao doček Nove godine. Prema McKinsey  (Mek Kinsijevom) istraživanju, 49 posto američke radne snage je u određenom stepenu sagorelo. Isti rezultat (50 procenata zaposlenih, 53 procenta menadžera) pokazala je i anketa koju je naručio Majkrosoft.

Istraživanje je obuhvatilo 20.000 ljudi iz 11 zemalja. Polovina ljudi danas je iscrpljena na poslu. Svaka druga osoba koju sretnete ne može više da izdrži, blizu je tačke pucanja. Možda ste upravo vi ta osoba. Možda će tačka pucanja doći već danas ili sutra. Japanci su izmislili reč karoši (karōshi) – iznenadna smrt od stresa pod lavinama sati rada na obnovi zemlje nakon bombardovanja (sedamdeset, osamdeset, sto, sto deset sati nedeljno). Prvi slučaj je zabeležen 1969. godine. Reč je o mladom radniku jedne novinske kompanije koji je radio u distribuciji. Problem današnjice nije više posedovanje sredstva za proizvodnju, već posedovanje prava na dovoljno odmora. Retki ga imaju, ali većina ga samo sanja.

Anarhistički antropolog David Graeber (Dejvid Grejber) je zaključio da se rad danas više ne ocenjuje po značenju koje ima, već po tome koliko je psihološki destruktivan. Umor je dugo bio društveno podstaknuta kolektivna zavisnost u zamenu za nagrade koje ekonomija dugo nije mogla nikome da obeća. Kako je Anna Lembke (Ana Lembke), psihijatar i autorka knjige Dopamine Nation izjavila za Atlantic: „Niko ti ne bi rekao: ‘vau, da li si popio celu bocu džina za jedno veče? Ali si ti izuzetan pijanac, bravo!’ Ali ako radite 16 sati – super, možda ćete dobiti povišicu“.

Kao i svaka zavisnost, prvi korak da se izvučemo iz nje je da to kažemo naglas – da priznamo da imamo problem. Na globalnom nivou. Jer, koliko ćemo još izdržati ovako? I pojedinačno i globalno? Gde će nas sve ovo odvesti? Cena koju plaćamo i koju ćemo tek platiti je ogromna.

Koje je rešenje?

Iskočiti iz ovog toksičnog voza čim možete, čim nađete način, plan, razumno sletanje, je oblik pasivnog otpora. Ali šta ako je postojao i oblik aktivnog otpora? Nismo pogrešili što nismo imali dovoljno energije za životni plan koji smo sebi zacrtali niti je taj plan bio pogrešan. Bili su pogrešni uslovi pod kojima smo pokušavali da ga primenimo.

Postoji veza između svih naših individualnih umora, i to je politička činjenica: oni imaju iste uzroke, iste razloge i iste ishode. Jedan od mehanizama koji je kapitalizam učinio tako efikasnim bilo je otpuštanje eksternalija, sposobnost da se sakriju troškovi proizvodnje, bilo da su ekološki ili društveni. Nisu samo ekonomske nejednakosti, već i najosnovnija činjenica da više ne možemo da razlikujemo umor i tugu. Ovo je cena koju pristajemo da platimo da bi se kompletna mašinerija kretala napred. I prvi politički korak koji treba preduzeti jeste da priznamo da ništa što smatramo delom prirodnog i unapred uspostavljenog poretka zaista nije prirodni i unapred uspostavljeni poredak. O svemu se može ponovo pregovarati.

Politika je aktivnost koja interne konferencije za štampu na kojima zamišljamo da sve napustimo, a da to stvarno ne uradimo, pretvara u javne razgovore u kojima lično samospaljivanje zamenjujemo strukturnom reformom onoga što mislimo da je ispravno, prirodno, moguće u osnovnoj razmeni. Moguće je, još imamo vremena da ponovo pregovaramo o uslovima naše društvene pripadnosti.

Izvor vesti: https://www.marieclaire.it/

Izvor slike: demaerre/gettyimages.co.uk