Zašto žene kupuju verenički prsten?

Pročitajte iskustva žena koje su preispitale tradiciju. Zašto žene kupuju verenički prsten sve češće i kako društvo reaguje na rušenje normi?

Kada su Loren i njen sadašnji suprug odlučili za venčanje, odbacili su sva tradicionalna pravila – uključujući i ono da muškarac treba da kupi prsten. U tom trenutku, ona je imala 31 godinu i radila je urednica, zarađujući oko 90.000 dolara godišnje, dok je njen partner prihodovao samo 12.600 dolara. Zbog ogromne razlike u primanjima, ona je rešila da sama plati svoj verenički prsten koji savršeno pristaje njenoj ličnosti.

Loren nije imala ništa protiv toga ali njena porodica, naročito otac, bila je skeptična. Prva stvar koju joj je otac rekao bila je: „Samo želim da budem siguran da on može da se brine o tebi.“ Njegov komentar ju je naterao da preispita svoju odluku. Ona i dalje voli svoj prsten, koji je skroman i funkcionalan za njen nomadski stil života, ali ostaje otvorena za mogućnost da ga jednog dana zameni. S druge strane, i dalje ima potrebu da „umanji“ činjenicu da zarađuje više od supruga, naročito pred ljudima čije mišljenje smatra važnim.

Zašto žene kupuju verenički prsten?

Mnoge žene su i dalje odgajane u duhu da muškarac treba da „bude taj koji zarađuje više“ i koji će kupiti verenički prsten. Istraživači kažu da je to delom posledica onoga što su videle u porodici, gde je očeva zarada bila veća. U društvu i medijima često se prikazuju veze u kojima muškarac financijski obezbeđuje ženu, pa se sve što odstupa od te slike neretko doživljava kao „nenormalno“.

Na forumima, poput Reddit-a, postoji bezbroj pitanja tipa: „Da li je u redu da sama kupim svoj verenički prsten?“ ili „Hoće li to delovati loše ako ga sama platim?“. Većina žena oseća potrebu da naglasi da im partner nije „lenština“, što pokazuje koliko su uvrežena verovanja da isključivo muškarac treba snositi troškove.

Koliko treba da košta verenički prsten?

Ako zagrebemo dublje, istorija seže do Starih Rimljana, kada se prstenje od kostiju i kremena nosili kao simbol ljubavi, ali i vlasništva, poslušnosti i čak poslovnog ugovora. U 9. veku, papa Nikola I definisao da je burma simbol muške finansijske žrtve i ozbiljne namere prema ženi. Međutim, tek u 20. veku dijamantni postaju „standard“.

Ideja je bila da muškarac treba da potroši (prvo jednu, kasnije dve, pa čak i tri) mesečne plate na prsten za svoju verenicu. Tako je nastao snažan „svadbeni industrijskog kompleksa“ koji i danas utiče na kolektivnu svest o vereničkim prstenovima.

Ipak, u realnosti je sasvim drugačije (ili bi trebalo biti). Nije nužno da verenički prsten koji muškarac poklanja ženi bude izrazito skup, dijamantski ili u skladu sa bilo kakvim pravilima. Ovo je isključivo lična stvar para, bez obzira na jake pritiske društva.

Ko kupuje verenički prsten?

U suštini, važno je da se zapitate šta zaista želite i zašto. Da li vas privlači određeni model prstena zato što ste ga oduvek želeli? Da li vam je važna simbolika partnerove „finansijske žrtve“ ili smatrate da sama čin veridbe treba da bude obostrana odluka?

Treći talas feminizma daje prostor ženama da biraju ono što žele, bilo da je to klasičan scenario u kome muškarac plaća prsten ili potpuni raskid sa tradicijom. Bitno je biti svestan svojih motiva: neke žene vole tradiciju i romantični „momenat iznenađenja“, dok druge žele zaprositi partnera.

Koja iskustva dele parovi koji su se odlučili za drugačiji pristup?

Émili G. iz Nešvila: podelila je troškove za verenički prsten koji je koštao oko 3.500 dolara sa svojim verenikom koji je tada bio doktorant sa primanjima od 25.000 dolara, dok je ona imala platu od 55.000. Za nju je veridba simbol partnerstva i zajedničkog investiranja u budućnost.

Loren, koja živi nomadskim stilom, kupila je burmu od 500 dolara i kaže da joj se ponekad javi osećaj sumnje – da li je „propustila“ tradicionalni gest? Ipak, jasno joj je da joj je emocionalna sigurnost značajnija od finansijskih konvencija.

N. K. iz Ostina, Teksas: sama je kupila prsten od oko 3.000 dolara i svom partneru poklonila sat, pa ga iznenadila prosidbom. Za nju je to bilo oslobađajuće iskustvo – nije čekala da „bude izabrana“ već je sama načinila prvi korak.

Krajnja poruka je da ne postoji jedan „ispravan“ način, kada su u pitanju veridba i brak. Ako želite da vaš partner zaprosi uz verenički prsten koji je sam kupio – u redu. Ako vam više prija da ga sami kupite, podelite troškove ili pronađete neki sasvim drugačiji simbol ljubavi – to je takođe u redu.

Izvor slike: Image Source-GettyImagesPlus