Mi, preživeli, bojimo se noći
Ako niste bili u ovakvoj situaciji, možete se bojati raznih mesta i raznih situacija. Ali, mi, preživeli, mi se plašimo noći. Tada se sve smiri i utiša, a mi preživljavamo svaki zastrašujući momenat. Momenat kada su teroristi zapucali, kada je muzika stala, kada su ljudi počeli da vrište i kada je jedna normalna noć postala krvavi haos. Instinktivno, potrčala sam za svim tim ljudima, nadajući se da idemo ka izlazu. Ali upali smo u omanju sobu u kojoj je bilo nas 40. Svi oznojani, sa srcima koja brzo udaraju, osećamo krajnji užas.
Moje telo se treslo, ali je bilo nekako diskonektovano od mog uma, koji je začudo, bio racionalan. Bila sam kao robot. Znala sam: Ako ostanemo mirni – živećemo. I nisam u tome bila sama, svi smo znali da moramo da se ujedinimo da bismo živeli.
Ja sam bila ta kojoj je bio dodeljen zadatak da pozovem policiju. Ruke su mi se tresle kada sam okretala broj, ali sam se trudil da ostanem mirna čak i kada sam čula zauzeće. Tada sam nazvala majku i zamolila je da nazove policiju za mene. Nekoliko minuta kasnije, pozvao me je jedan detektiv. Bili smo na liniji 15 minuta.
„Znam da si unutra… nećeš izvući večeras“, čuo se glas spolja. Rekao nam je da ima pištolj i da ćemo svi poginuti. Ali nečujno smo drhtali, držeći se za ruke i dišući unisono – unutra kroz nos, izdahni kroz usta – u stalnom ritmu da smirimo našu kolektivnu paniku.
Tri i po sata smo ostali u ovoj prostoriji, slušajući pucnjavu, vrisku, plač oko sebe, praćene epizodama zaglušujuće tišine, koju je narušio samo jedan od terorista lupanjem na zaključana vrata da nas podseti da nismo bili sami. Držali smo se jedno za drugo u totalnoj panici. Nismo imali pojma koliko je ljudi ubijeno, koliko je terorista bilo tamo, ili šta se dešava. To je rezultiralo trenucima slabosti jer je nekoliko nas dostiglo prelomnu tačku. Bilo je trenutaka kada nekoliko ljudi više nije moglo da izdrži pritisak i pokušavalo je da otvori vrata da bi pronašlo voljene. Borili smo se sa njima tihim šapatom, moleći ih da misle na grupu. Bilo je srceparajuće, ali morali smo da ostanemo ujedinjeni ili smo rizikovali da svi poginemo.
Konačno, kada je policija stigla i oglasila se, nismo verovali da su to oni. Čovek u sobi prišao je prozoru i zamolio ih da dokažu svoj identitet. Mislili smo da će biti upucan. Kada smo otključali vrata i izašli, videla sam šta se dogodilo. Svuda je bilo krvi i mrtvih tela. Bilo je kao da ste zarobljeni u apokaliptičnoj noćnoj mori. Napolju su nas dočekala dva stranca – jedan Sirijac i jedan Parižanin – koji su doprli do mog dečka i mene i držali nas kao bebe. Tupo sam zurila u trotoar, ukočenog tela. Želela sam da se ponovo osećam kao čovek.
Dani nakon napada
U danima nakon toga strah i užas koje sam potiskivala u toj prostoriji počeli su da izbijaju na površinu. Nisam mogla da čitam knjigu ili da gledam film. Moji roditelji i sestra su ponudili podršku, ali sam žudela za ljudima koji su podelili moje iskustvo. Oni su jedini mogli da mi pomognu da razumem svoja osećanja. Ranije sam volela svoj posao filmskog reditelja, ali nisam mogla da razmišljam o povratku na posao; nisam mogla ni da se suočim sa javnim prevozom. Tama bi me jubedila da sam još uvek u sobi i počela bih da paničim da teroristi dolaze po mene. Prestala sam da se družim, žudeći umesto toga za društvom drugih koji su prošli kroz isto iskustvo. Htela sam da razgovaram sa njima samo da bih se osećala manje usamljeno.
Počela sam da tražim na mreži preživele i našla sam podršku u Fejsbuk grupi, Život za Pariz, koju je osnovala Morin Rousel, koja je takođe preživela napad na Bataclan. Poput mene, neki preživeli su se borili da se vrate normalnom životu. Mali zadaci poput ustajanja i tuširanja bili su gotovo nemogući. Ali čudno, počela sam da funkcionišem kada sam dobila priliku da pomognem drugima, savetujući ih gde da odu da dobiju pomoć. To mi je dalo novu svrhu i uskoro sam dobila novi, vredan posao, pomažući ljudima da nastave sa svojim životima, a to je i meni pomoglo da nastavim sa svojim životom.
Krivica preživelih
Borila sam se sa krivicom preživelih i suočila se sa bitkom unutar sebe svaki put kada dođe do nekog terorističkog napada bilo gde u svetu. Osećam neizmernu tugu za svim ubijenima.
Prola sam ogromnu transformaciju kao osoba od te noći. Ranije sam bila zabrinuta zbog trivijalnih stvari, poput mog stana, mog posla i stvari za koje sam mislila da moram da kupim. Išala sam u bioskop, volela sam koncerte i obroke u lepim restoranima. Ali sada znam da kada se sve skine, život je samo ljubav i solidarnost. Moja tri i po sata u toj prostoriji sa 40 stranaca imala su dubok uticaj na to kako vidim svet. Svi smo imali različite političke sklonosti, interese, živote i pozadinu, ali kada su naše spoljašnje zamke uklonjene i morali smo da preživimo, udružili smo se i uradili to.
Sada se osećam srećnom što sam preživela, što živim nakon terorističkog napada u Bataklanu. Danas Život za Pariz predstavlja 700 ljudi iz celog sveta koji su pretrpeli nasilje… i mi rastemo. Sada imam obnovljenu empatiju prema drugima – novi osećaj humanosti.
