Prva žena na radiju u Francuskoj: Kako je Menie Gregorie u etar donela zabranjene teme i ženski glas

„Poznaješ žene, izgleda. Možeš li ih naterati da pričaju?“

Žan Faran, novi vizionar RTL-a, želeo da stane na kraj jednosmernom radio monologu. Ubeđen je bio da i  slušaoci moraju da kažu svoje. Uživo. Moja baka je iskoristila svoju šansu. Ona je 10. marta 1967. u etru pročitala intimno svedočenje jedne čitateljke Elle-a i odgovorila na sva škakljiva pitanja.  Sutradan je u redakciju stiglo tridesetak drugih pisama. Radio je upravo postao interaktivan.

Vrlo brzo će to biti stotine, hiljade pisama koja će se gomilati u njenom stanu. Na nekima se mogla pročitati samo adresa „Menie Gregoire“. Na radiju su bili prinuđeni da regrutujue tim, koji je svakodnevno odgovarao na telefonske pozive žena širom Francuske. Tako je nastala Allo, Menie: Menadžment RTL-a osmislio je Menie Greogoire, prijateljicu svih obespravljenih žena u Francuskoj koja sa njima razgovara u nedelju popodne, u vreme kada su muževi i deca napustili dom. Bila je to jedinstvena ispovedaonica. Ljudi su prelazili desetine kilometara do susednih sela, do govornice, kako bi se čuli sa Manie.

„Bila sam osoba kojoj si mogao poveriti bilo šta, od najtragičnijeg do najsmešnijeg. Bilo je samo duša, nije bilo tela“ – govorila mi je baka tada.

„Moja pisma o abortusu moraju biti dugačka najmanje 100 metara“

Iz sto hiljada pisama koje je moja baka primila,  izvire jedno ne tako davno doba, doba plača u noći zbog dehumanizujućeg patrijarhata. Duše se otvaraju i pričaju. Incest („Bilo ga je svuda, u svim slojevima društva!“ govorila je), nasilje, pokornost, odricanje. Nije neuobičajeno da, suočene sa određenim tragičnim situacijama, socijalne radnice koje su sarađivale sa Allo Manie odmah pohrle u neki od ovih napaćenih domova.

Abortus je bio velika tema. „Pisma o abortusu koja sam primila moraju biti duga najmanje 100 metara“, poverila je baka Žan-Batistu Beržesu, „novinaru s kraja ulice“ . Na poziv Odbora za socijalna pitanja Narodne skupštine prilikom proučavanja predloga zakona o abortusu, moja baka je pročitala neka od njih. Bile su to grozne priče, poput jadne žene koja se trovala insekticidima u nadi da će sa njom ubiti fetus.

A onda su usledili događaji značajni za ženska pitanja: suđenje Bobigniju,  Zakon o velu… a moja baka dodala je svojoj emisiji temu o seksualnoj odgovornosti. Bio je to skandal. Da se o seksu govori na radiju? I još više, da se govori o ženskoj seksualnosti? Kakva ideja!

„Menie demon“, „Menie – da, da“ – uvreda je bilo na naslovnicama, na ulicama. U salonima buržoaskih porodica ljudi su bili ogorčeni njenom emisijom. Međutim, mnogi od njih hrle kod moje bake i deda. Bilo je toliko ljudi da nismo imali dovoljno stolica. Sedeli smo na zemlji. Ona je dočekivala goste i mešala, grandiozna u spektakularnim haljinama, svet politike i svet zabave.

Moj deda, ovaj visoki francuski i međunarodni državni službenik, bio je lud za njom iako su ga stalno kritikovali. Kada je bio predsednik, Pompidu mu je rekao da ne može da bude ministar zbog Menie. Znao je to, ali bio je lud za njom i spreman na sve.