17. februar 2023.
| Aleksandra Dudvarski
Istraživanja pokazuju da se životi muževa poboljšavaju nakon braka – ali šta se dešava sa ženama u međuvremenu? Pitali smo pet razvedenih žena da nam ispričaju svoje priče.
Kao devojčice, učimo da je jedan od najvažnijih ciljeva našeg života da se venčamo i da imamo decu, da kao žena možemo postići sreću samo ako budemo uz muškarca- u ulozi supruge i majke. To vidimo u bajkama i filmovima, a često dobijamo te obrasce i iz sopstvenih porodica. Socijalizacija će na kraju imati efekta: prema anketama, žene su te koje više žele (prvi) brak i koje u mlađim godinama staju pred oltarom. Zato može biti toliko iznenađujuće da su na kraju i žene te koje u većini slučajeva iniciraju razvod braka. Ali zašto žena odlučuje da se razvede? I uopšte: šta dodatno institucija braka može dati ženi ili muškarcu?
„Kad sam bila devojčica, brak je za mene simbolizovao sigurnost. Pošto su moji roditelji bili veoma dugo u braku, bila sam čvrsto ubeđena da je sam brak sigurnost – a ne briga. Imala sam romantične ideje o braku“, počinje priču 35-godišnja Olga, koja se dva puta udavala, a na kraju je oba puta inicirala razvod.
Poput Olge, svake godine hiljade žena odlučuje da stavi tačku svoje brakove. Prema statistikama, žene pokreću razvod više nego dvostruko češće od muževa. Ovaj trend Dr. Julia Spronz (Julija Spronz), advokatica, to uopšte nije iznenađujuće. Prema njenom iskustvu, žene su najčešće te koje pate 7u brakovima, dok muškarci – čak i ako su njihovi odnosi loši – nemaju mnogo što bi ih motivisalo na razvod. „Muževi imaju koristi od brakova, zašto bi želeli razvod? Oni mogu da grade svoje karijere, imaju besplatnu sobaricu koja ih opslužuje, koja brine o deci, žive kako žele, mogu da troše za šta žele. U mnogim slučajevima, seksualni život bračnog para se takođe razvija u skladu sa očekivanjima muža. Ne vredi im da se izvuku iz ovoga“, kaže ona.
Iskustva stručnjaka potkrepljena su i istraživanjima poslednjih godina. Naime, prema njihovim rečima, muškarci imaju veliku korist od brakova i na profesionalnom i na privatnom planu. Prema podacima, oženjeni muškarci su srećniji i zdraviji od svojih slobodnih prijatelja, a nakon što kažu „da“, obično postaju sve uspešniji u karijeri. Istraživanja pokazuju da oženjeni muškarci obično zarađuju više od slobodnih muškaraca.
Ali šta je sa ženama?
Dok su životi muževa u usponu, šta se dešava sa ženama? Kako oni doživljavaju tek pristiglu ulogu supruge i ne nužno idealnu stvarnost braka? A kada dolazi tačka kada definitivno odluče da se razvedu? Pitali smo pet razvedenih žena.
Vera ima 42 godine, udala se , u današnjim očima ,vrlo rano, u 21. godini, da bi posle 14 godina konačno podnela zahtev za razvod. Kada su se upoznali, čovek je delovao kao veseo, društven, opušten i nasmejan, bio je Verina prva ozbiljna veza. On je iznenađujuće ubrzo, posle godinu dana zabavljanja, postavio „veliko pitanje“. Vera je tada još uvek bila puna nade. Dugotrajni brak njegovih roditelja lebdeo joj je pred očima kao primer, verovala je i nadala se da je brak večan. Kao i ona, i 41-godišnja Eveline (Evelin) udala se sa 20 godina, a brak njenih roditelja – ne baš savršen – bio joj je primer. Bila je ubeđena da je brak poredak života, da žena zaista postaje punoletna tek kada se uda. Međutim, društveni odnosi tokom tinejdžerskih godina nisu bili baš sjajni. „Nijednog dotadašnjeg momka nisam videla kao budućeg muža ili porodičnog čoveka. Dakle, bilo je onih koji mi se nisu toliko dopali. Onda kada je u moj život ušao čovek koji je bio sedam godina stariji od mene i imao budućnost, onda sam pomislia: Evo ga čovek mog života.“
Janka je sa velikim nadama uskočila u brak. Pre 11 godina, kao 35-godišnja samostalna Peštanka, upoznala je svoju seosku ljubav, zbog koje je bila spremna da se odrekne svog ranije izgrađenog života. Pre braka, zajedno su bili godinu i po dana, i niko od njih nije pravio pitanje da li će posle venčanja početi da grade zajednički život na selu, u muževljevoj porodičnoj kući. „Iako je vrlo brzo postalo jasno da postoje stvari u kojima razmišljamo potpuno drugačije, ali kada je čovek zaljubljen, lako ih odbace. Dobro smo izgledali zajedno, kao da je harmonija bila potpuna. I u svakom slučaju, imala sam 35 godina. Osećala sam društveni pritisak da je vreme da se udam.“
Olga je imala 26 godina kada ju je, posle dve godine poznanstva, prvi muž pozvao na sastanak. Iako je muškarac tek preboleo svoj razvod kada je beba ušla uprkos piluli nakon dva meseca zabavljanja , za njega nije bilo sumnje da treba da se venčaju. „ Veridba se dogodila protiv moje volje. Rekla sam mu da me ne pita samo zato što sam trudna, jer će dete doći i bez papira. Ali on je i dalje insistirao“, kaže Olga. Iako nije posebno želela ovaj brak, psihički se trudila da se što bolje pripremi za zajednički život. „Mislila sam: on je ipak otac mog deteta, život nas je spojio, pa sad vučemo kolica u istom pravcu. Za mene je brak značio emocionalnu, duhovnu, fizičku zajednicu.“ U nadi da će imati srećan život, Olga se trudila da se što više prilagodi svom novom mužu – uvek je imala na umu potrebe svog supruga i ćerle koja će se uskoro roditi. Ali koliko god se trudila da bude fleksibilan, ubrzo je postalo jasno da dve strane imaju potpuno različite ideje i vrednosti kada je brak u pitanju.
Holivudski filmovi su nas naveli da verujemo da je osnova srećnih, dugotrajnih brakova sveobuhvatna ljubav i neodoljiva seksualna privlačnost između partnera. Zbog romantičnih ideja koje se vide u filmovima, žene u stvarnom životu imaju tendenciju da se oslanjaju isključivo na svoja osećanja kada kažu „da“. One ne procenjuju da li se način razmišljanja i ciljevi druge osobe poklapaju sa sopstvenim idejama, i često gube godine pre nego što shvate da nisu usidrene za pravu osobu na duži rok.
Tako je bilo i sa Olgom. Tek nakon što je rekla „da“, postalo je jasno da ona i njen muž imaju veoma različite ideje o rodnim ulogama – o tome šta muškarci i žene „treba da rade“ u braku. „On misli da je muškarac tu da zaradi novac, žena treba da ćuti i ostane kod kuće. Nije želeo da se vratim na posao. Veliki sukob je nastao kada sam rekla da ne želim da imam još jedno dete, već da se vratim na posao“, kaže Olga. Sličan proces odvijao se i u brakovima ostale četiri govornice. U svakom slučaju, crni oblak se nad njima nadvio nakon venčanja, i postalo je jasno koliko različito dve strane zamišljaju svoj budući zajednički život. Muževi su počeli da sve više da ugnjetavaju i da kontrolišu svoje žene, malo po malo navlačeći povodac oko vrata žena sve čvršće i čvršće.
„Većina muškaraca nije posebno vaspitana u nasilnom dugu, ali patrijarhat i sredina apsolutno socijalizuje i žene i muškarce u ideju da muškarac ima dodatnu moć u vezi “, objašnjava ovaj fenomen Julia, koja naglašava da se muškarci obično ne pretvaraju preko noći od uslužnih partnera u tiranine koji kontrolišu. Njihovo razmišljanje i vrednosti zasnovane na tradicionalnim rodnim ulogama su verovatno bile iste i pre braka, ali su posle venčanja imali mnogo više mogućnosti da svoje ideje sprovedu u praksi.
Muškarac nakon braka i porođaja sve više kontroliše ženu, jer tada ona postaje ranjivija.
Iz veze nema povratka, nema bekstva, a ovo je kada muškarac pokazuje svoje prave zube. Tradicionalne rodne uloge su upravo o tome da je majka kod kuće, da radi kućne poslove, da rađa decu u potpunoj ugroženosti, dok je muškarac gazda kuće, koji donosi novac i troši na šta poželi te dobija najbolje od svega. Postoji promena snage. Čovek je taj koji je gospodar materijalnih dobara i praktično vlasnik života članova porodice. Ovo je tradicionalno sklapanje brakova hiljadama godina, jedino što nas danas čini malo ispred srednjeg veka jeste činjenica da je došlo do pravnog napretka u oblasti ravnopravnosti. Tako, na primer, žene mogu da se bave i aktivnostima koje donose prihod kod kuće. Ali nije se mnogo promenilo u korenima“, kaže advokatica.
U brakovima svih pet žena, problem su izazvale tradicionalne rodne uloge i rezultirajući višak moći muškaraca. Muževi su insistirali na svom statusu glave porodice i očekivali da će njihove žene ostati unutar zidova kuće i odustati od sopstvenih želja i planova da im obezbede udobno zaleđe.
„Išli smo u potpuno drugom pravcu, ali ja to tada nisam videla. Moj bivši muž je imao svoje ciljeve, želeo je da gradi karijeru, a porodica je bila samo još jedan projekat koji je mogao da se pokrene. Muž je bio srećan što sam kod kuće, što sve održavam u redu i vaspitavam decu. Stalno sam slušala da je ovo ženina sudbina, da je moja dužnost da to uradim, pošto se moj muž radi do smrti za nas. Uradila sam dobar posao, deca su bila srećna, i to me je neko vreme radovalo. Onda, kako je jedno dete dolazilo za drugim, a posao se umnožavao, nisam imala mnogo vremena da razmišljam da bih možda želela nešto drugo. U međuvremenu, on gotovo da nije bio kod kuće, a ja sam bila veoma zahvalna na svakoj pažnji“, kaže 46-godišnja Elena, koja je iz 17-godišnjeg braka imala ukupno četvoro dece. Elena je bila kod kuće sa svoje troje dece, kada je sve jače počela da oseća da nešto nije u redu sa njenim životom, da jednostavno više nije srećna što je samo domaćica. Tada je odlučila da želi da se vrati u svet rada – ali njene planove je poremetila još jedna trudnoća. „Četvrto dete je bilo neplanirano. Igrom slučaja, nisam baš želela taj čin, ali on me je silovao i ponovo sam ostala trudna. Nakon toga, morala sam ponovo da ostanem kod kuće nekoliko godina.“
Za Janku, koja je ranije živela samostalnim životom u velikom gradu, bilo je prirodno da ona i njen suprug nakon braka žive svakodnevicu prema tradicionalnoj rodnoj podeli. Janka je pored svog posla održavala red u domaćinstvu, kupovala namirnice, kuvala i čistila, dok je njen muž odbijao da učestvuje u ovim poslovima. Kako je njihov brak napredovao, muškarac je postavljao sve više pravila za svoju ženu i očekivao je da se sve dešava unutar četiri zida njihovog doma u skladu sa njegovim potrebama.„Obično je odlazio na posao u 9:30, a kući je bio oko 4 popodne. Kada bi sevratio kući, očekivao je da nijedan kućni aparat ne može da radi jer bi mu to smetalo. Tada ni ja nisam smela da radim, morala sam da budem u pripravnosti. Na primer, nisam mogla da operem ni šolju za kafu posle doručka, jer sam morala da stojim pored njega da gledam kako se obuva“, kaže Janka i dodaje da je njenom mužu smetalo i kada je išla u toalet. U skladu sa njegovim bizarnim pravilima, žena je mogla da ode kod komšinice ako je morala da obavlja malu i veliku nuždu, jer su njenog supružnika nervirali zvuci povezani sa toaletom. Osim toga, i u seksu je imao ozbiljna očekivanja: svejedno da li njegova žena to želi ili ne, da li ima menstruaciju, bolesna je ili trudna, Janka je morala da ispuni svoje „ženske obaveze“.
„Imao je očekivanja, insistirao je na seksu bar svaka dva dana, a ne i svakodnevno.“ Njegova gušeća kontrola brzo se pretvorila u verbalno i psihičko zlostavljanje.
Vera je ubrzo, jedva godinu dana nakon venčanja, dobila dete. U to vreme uselili su se i u svoju novoizgrađenu porodičnu kuću. Vera kaže da je njen suprug tada sve strože počeo da ocenjuje njen rad kao domaćice. „Čim smo se uselili, on je praktično postao opsednut čistoćom, nisi mogao da hodaš po podu jer su ostali otisci stopala. Postalo mu je potpuno mučno“, kaže žena. Iako je čovek zahtevao čistoću, on sam naravno nije učestvovao u vođenju domaćinstva – a na isti način kasnije i u podizanju dece . Kao otac, kao odgovoran roditelj, prema Verinim rečima, nije mogao baš da funkcioniše. Kako su godine njihovog braka prolazile, Verin muž se sve više trudio da kontroliše svaki trenutak života svoje žene. Kada su deca porasla, Vera je želela da se konačno malo brine o sebi: želela je da se bavi sportom i da se više druži sa svojim prijateljima. Međutim, njen muž nije blagonaklono prihvatio njene želje. „Stalno me je kritikovao što sam debela i ružna. Ali nije mu se svidelo kada sam počela da trčim, jer smatra da majka uvek treba da bude uz dete. Kada sam konačno smršala, rekao da sam sigurno ku*va i da idem kod drugih muškaraca umesto da uveče idem na trčanje. Uvek sam radila sve kako si tražio. “ Pored psihičkog i verbalnog zlostavljanja, muž ju je povremeno i fizički zlostavljao.
U svom 17-godišnjem braku Eveline je rodila troje dece, a ona i njen muž prošli su kroz bezbroj uspona i padova, dok konačno nije mogla da kaže da više ne želi ovako da živi. Njen muž je takođe počeo da disciplinuje svoju ženu jer je bio opsednut čistoćom, a tokom godina su došli do tačke da ju je čak i kažnjavao zato što je rodila dete. Eveline se osećala krivom ako je imala planove za karijeru ili ako je želela da smrša posle trudnoće. „Moj mlađi sin je imao tri godine kada sam posle desetak godina ponovo počela da radim 8 sati. Od tada je stalno bio ljubomoran, a do tada je već zarađivao mnogo više od mene. Platu sam do poslednje pare trošila na potrošni materijal, pelene, hranu, sve što mi je trebalo svakodnevno. I trošila sam na nešto što je imalo traga. Sve je bilo na njegovo ime, auto, stan“. Malo po malo, čovek je počeo da tera Eveline iz njihovog zajedničkog imanja, i ako je bio voljan da kupi nešto od ovog zajedničkog novca za svoju ženu, učinio je da izgleda kao da joj čini uslugu. „Uvek me je grdio što mnogo trošim, ali kada je morao da kupi brzi bicikl ili dva automobila, uvek je imao dovoljno novca u džepu.“
Iako su sve osećale da im se bračni život vremenom sve više guši, kao i mnoge druge žene, dugo ni naših pet sagovornica nisu mogle tačno da artikulišu od čega boluju. Duboko u sebi, sve su osećale da nešto nije u redu, da su nesrećne, ali nisu mogle da se nose sa ovim negativnim mislima.
Duboko u sebi, svi su osećali da nešto nije u redu
„Često u svom radu doživljavamo da za žene sa boljim društvenim statusom nasilna veza znači batine. Nasilje u porodici ima mnogo oblika osim fizičkog nasilja. Od srednje klase naviše, premlaćivanje i fizičko zlostavljanje nisu tipični, već kontrola i potiskivanje “, naglašava Julia, po čijem mišljenju je svih pet brakova naših intervjuisanih iscrpilo koncept nasilnih odnosa. Zloupotrebom se, smatra advokatica, smatra svaki odnos u kojem su odnosi moći među partnerima neravnopravni, gde jedna strana ima više manevarskog prostora, više mogućnosti, prava i moći od druge i zloupotrebljava je. U zdravim odnosima bez zlostavljanja, strane se ne plaše drugih, nema hijerarhije između njih i nema apsolutno nikakve promene moći.
„Veliki je problem što žene često ne mogu ni da navedu situaciju u kojoj se nalaze“, dodaje ona. „Obično savetujem klijente koji žive u intelektualno nasilnoj vezi o metodi kojom mogu da testiraju kakva je njihova veza. Obično ih pitam da li razmišljaju partnerovom glavom pre nego što nešto urade ili kupe, recimo, skuplji obrok? Razmišljaju li o tome šta će reći svojim muževima kada dođu kući? Dakle, da li u ovim slučajevima vode dijalog u svojoj glavi sa svojim partnerom? U većini slučajeva, odgovor je- da. S druge strane, ako veza nije nasilna, onda žena – koja je odrasla osoba – ne treba da legitimiše i objašnjava svoje postupke i ponašanje drugoj odrasloj osobi. Čak i ako ste uradili nešto glupo, ne morate da brinete.“
Kao što pokazuje primer ispitanika, izuzetno je uobičajeno da jedna strana u braku (obično muškarac) dominira i finansijski zlostavlja svog partnera. U takvoj vezi muž drži svoju ženu finansijski zavisnom, pa ona bez njega neće moći da napreduje. Imati dete je savršena prilika da se razvije finansijska zavisnost: žena napušta svet rada zbog porođaja, možda neće moći da završi školu, zarobljena je unutar zidova kuće i postaje potpuno ranjiva prema svom mužu. Pošto neće imati samostalna primanja, u mnogim slučajevima ni ušteđevinu, biće joj teže da pobegne iz veze. Ali finansijska represija može postojati čak i ako žena ima neke nezavisne prihode. Evelinin primer takođe pokazuje da u takvim slučajevima muž svoju ženu smatra odgovornom do poslednjeg dinara – žena ne može slobodno da troši, mora da polaže račune za svaku stvar, često na ponižavajući način. U međuvremenu, žena obično nema pojma na šta njen muž troši zajednički novac. Muškarac je ne uključuje u svoje investicione planove i štednju, govoreći da žena nema veze sa tim, da je to njena zarada i da ionako nije dobra u finansijama.
Julia takođe otkriva da žene koje žive sa nasilnim partnerom često guraju okruženje nazad u vezu. Čak i ako žene osećaju da nešto nije u redu, porodica i prijatelji ih nateraju da veruju da je sve u redu – ili čak i ako nije u redu, svačiji odnos je jednako loš. Izbacujući takve štetne floskule kao što su „takvi su muškarci“ ili da su „žene ionako odgovorne za emocionalni deo odnosa“.
Slično se dogodilo i Eveline u slučaju kada je žena rekla roditeljima da je nesrećna u braku i da razmišlja o razvodu. „Moja porodica mi je govorila da je moj muž blažen i dobar čovek, da ne bih uspela da nađem boljeg od njega čak ni da tražim, da narušavam porodični mir i uništavam živote dece. Niko nije video kako se ponašao prema meni licem u lice, na kom nivou se ophodio prema meni. Niko nije video nasilne stvari u našem braku. Očigledno, oni su se uvek odvijali licem u lice. Nikada nije povredio decu, ali verbalno, materijalno i fizičko nasilje je bilo prisutno u mom životu, samo nisam primetila, nisam bila svesna.“
Čak i ako je trebalo mnogo godina, svaka ispitanica je konačno donela odluku i podnela zahtev za razvod. Odlazak od muža pogodio ih je kao hladan tuš – iako njihova veza godinama nije bila srećna, muškarci nisu želeli da se odreknu svog udobnog života. Svaki muž se trudio da svojoj ženi što više oteža osamostaljivanje, neki od njih nisu bežali od fizičkog nasilja.
Eveline kaže da njen muž nikada ne bi sam podneo zahtev za razvod da se nije sama umešala. Iako više nisu mogli da žive zajedno kao par, muškarcu je savršeno pristajao neravnopravan aranžman. „Radije bi pronašao svoje puteve, ali ne bi otišao. Nakon što je video da ne može da je odvrati od razvoda, izašlo je ona strana ličnosti koja je oduvek bilo tu, a ja nisam primetila. Pretio mi je da ću izaći iz ovog braka golog du*eta, da neću uspeti da započnem svoj život od nule. Rekao je da će mi upropastiti život ako se razvedem od njega. Apsolutno sam morala da se suočim sa činjenicom da sam 17 godina živela u sasvim drugom svetu. Neverovatno je koliko nisam primetila znakove upozorenja“, kaže ona.
Kao poslednji pokušaj, Janka je nagovorila muža da ode na terapiju za parove da vidi da li mogu da obnove vezu. Međutim, nakon jedne od seansi između para je izbila velika svađa, a muškarac je ženi rekao da je nepotrebno da idu na terapiju, jer je problem sa Jankom, kako je rekao, jer je psihički bolesna. Janka je tada svom mužu ponudila razvod, ali on je tada počeo da vrišti, besni i rekao je da će joj oduzeti dete. „Nije mi dozvolio da se razvedem od njega. Pokušala sam da razgovaram o tome sa njim, ali osim što je razbio dve stolice i urlao, ništa se nije desilo. Onda sam kontaktirala advokata. Imala sam nešto ušteđevine nakon što sam otkupila životno osiguranje i moje dete i ja smo zapravo pobegli od kuće. Poslala sam mu mejl, promenila sam broj telefona, ostavila nacrt međusobnog ugovora, telefon svog advokata, i fotografisali smo se tako da ako on u svojoj mahnitosti uništi stan, mi ćemo moći da dokažemo da ja to nisam uradio.“ Iako muškarac do tada nije učestvovao u vaspitanju njihovog trogodišnjeg deteta, tokom suđenja je tražio potpuno starateljstvo. Sud je naložio psihološki pregled i ekološku studiju, tokom koje je utvrđeno da muškarac ima problema sa upravljanjem i sa temperamentom i da je majka pogodnija da nadgleda dete.
Iako niko od sagovornica ne poriče da je u njihovom braku bilo lepih trenutaka, sve su sa olakšanjem dočekale najavu razvoda . „Bio je sjajan osećaj kada se završilo. Kada smo stali pred sudiju, oboje smo pustili suzu jer je prošlo 17 godina koje smo proveli zajedno. Što je bilo skoro pola naših života do tog trenutka. Ali posle sam se osećala izuzetno srećnom što sam konačno slobodna“, kaže Elena.
Pet žena je bilo u stanju da svoj prvi neuspešni brak obradi na različite načine. Za neke je to bilo toliko traumatično iskustvo da su potpuno izgubili veru u instituciju braka, dok su se druge u međuvremenu ponovo venčale – sa više ili manje uspeha.
Tokom razvoda, Olga je upoznala svog drugog muža, sa kojim je hemija konačno uspela, a venčali su se ne samo zbog bebe koja ih je slučajno spojila. Njihova veza je napredovala veoma brzo i prvih 8 meseci sve je izgledalo savršeno. Međutim, dva meseca nakon što su se zajedno uselili u stan, ispostavilo se da je njen drugi muž bio posebno agresivan nasilnik: tukao je Olgu nekoliko puta – čak i dok je bila trudna. Drugo suđenje za razvod ove žene još uvek traje. „Moja poruka svima je da na prvu crvenu zastavu, kada dođe do agresije, pa makar ona bila samo verbalna, morate da odstupite. Ne bi trebalo da ostanete jer se oni ne menjaju. Udajte se razumno: bračni ugovor, sa odvojenom imovinom, dok imate stabilan i siguran posao, ušteđeni novac, odvojenu egzistenciju. Jer muškarci veruju da se žena, kada se porodi, može držati u šaci sa detetom, što je često tačno“, savetuje Olga.
Janka je po drugi put imala sreće, sudbina ju je spojila sa feminističkim muškarcem izrazito progresivnih pogleda. Zahvaljujući tome, njen sadašnji život se ne može porediti sa prvim brakom. „Prvi je bio kao prosečan brak. To nije bilo normalno. Nije normalno da s bebom u naručju ribaš kuću, pereš sudove pre nego što muž dođe kući, jer kada kroči u stan, ne smeš da ga uznemiravaš. U mom sadašnjem braku, ako je korpa za veš puna, dok se vratim kući, već je izvađena. Mi smo u potpunosti partneri. Ne morate da zadajete zadatke, uradiće ih sam. Mislim da sve dok neko u šali naziva čoveka koji živi sa njima „gospodine“, nažalost neće biti pomaka“.
Eveline je potpuno sigurna da se više nikada neće udati, a takođe svesno pokušava da svoju ćerku pripremi za odrasli život i veze. Kako kaže, ne želi da njena ćerka misli, kao ona, da brak može biti jedina svrha ženskog života.
„Ne želim ni da poveruje u ružičaste gluposti o braku. Nemojte misliti da je brak životni cilj. U detinjstvu mi nije palo na pamet da mogu da odrastem bez muža. Da mogu da budem srećna sa nekim bez papira. Volela bih da uči, da se osposobi da bude što samostalnija i da ima znanja koja je sprečavaju da bez razmišljanja donosi važne odluke kao što je stupanje u brak. Ne morate da imate decu, ne morate da se venčate. Po mom mišljenju, institucija braka je izgrađena da što više služi muškarcima. U braku, žene su emocionalno, finansijski i fizički na milosti svojih muževa.“
Aleksandra Dudvarski, s bogatim iskustvom koje obuhvata više decenija rada u novinarstvu, istaknula se kao ključna figura u Color Media International kompaniji. Kroz svoju impresivnu karijeru, Aleksandra je doprinosila širokom spektru publikacija, uključujući prestižne titule kao što su Marie Claire, Bravo, i Lepota&Zdravlje, pokazujući izuzetnu svestranost i stručnost u različitim žanrovima i temama. Kao urednik Marie Claire, ona je uspela da ovom magazinu udahne jedinstveni glas i perspektivu, čime je privukla široku čitateljsku publiku zainteresovanu za modu, kulturu i društvene teme.
Izvor vesti: marieclaire.hu
Izvor slike: Andrii Zastrozhnov/iStock/Getty Images Plus via Getty Images
Većina silovanja se dešava u bračnoj postelji. Ali kada je agresor partner, zločin postaje sve više tabu, gotovo neizreciv. Svedočenja žrtava i analiza Valerie Rei-Robert, esejiste specijalizovane za seksualno nasilje.
Ona je na simpatičan način proslavila drugi rođendan svog sina...
