Elvire Emptaz autorka knjige „Je suis dehors“: Žene u zatvoru su manjina u manjini

Novinarka Elvire Emptaz istražila je manjinu koja predstavlja samo 3% zatvorske populacije. Objavila je knjigu Je suis dehors (Ja sam napolju) u kojoj je predstavila život žene u zatvoru i nakon njega.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Elvire Emptaz (@elvire.emptaz)

Inspiraciju za svoju knjigu pronašla je u priči jednog zatvorskog čuvara. Priča je bila o ženi koja je dan nakon puštanja iz zatvora bila sama ispred pritvora. Niko nije došao da je čeka jer je niko nije ni očekivao. Iako je nekada imala porodicu i prijatelje, sada nije imala kuda. Zatvorenik je rekao da je ovo čest slučaj kada su u pitanju zatvorenici koji su proveli u zatvoru dug period.

Elvire Emptaz želela je da istraži šta nakon zatvora čeka žene, koje u Francuskoj predstavljaju svega 3% zatvorske populacije koja broji oko 80 hiljada osoba. Godinu dana je trajalo njeno istraživanje i prikupljanje svedočenja od četrnaest osoba. Te osobe ili su bile još uvek u pritvoru ili su bile nedavno puštene. U ovoj knjizi, žene suočene sa svojom kaznom, prepričavaju kako je izgledalo zatvaranje, napuštanje familije, kao svoj strah od spoljnog sveta.  Elvire Emptaz prikazuje nam kako izgleda život žene nakon odležane kazne u zatvoru.

 

Žene u zatvoru nisu pripremljene za ono što sledi

 

Većina ovih žena je u zatvoru obnovilo svoj život. Većina njih je nekada bila zlostavljana ili silovana, pa su u zatvoru na neki način ipak zbrinute. Njihovi dani u zatvoru imaju nekakvu strukturi, tako da oslobađanje nije lako kao što svi misle. Njihov život nakon zatvora mnogo je opasniji nego što je muškarcima koji su za to obično više spremni.

Marie Claire:  Zašto se tako malo zna o ženama u zatvoru

Elvire Emptaz: Nismo mnogo zaiteresovani za zatvorenike, retko znamo i gde je zatvor u našem gradu. Žene čine 3,1% zatvorske populacije, one su manjina unutar manjine. Društvo još uvek teško prihvata činjenicu da žena može biti zločinac. Zatim, mislimo da se zatvor dešava samo drugima. Zbog toga je u mojoj knjizi važan predgovor Leile Slimani (Lejle Slimani).  Ona potiče iz porodice marokanske više klase i vrlo fobro priča o tome kako se njen svet srušio onda kada je njen otac bio u zatvoru.

Kako objašnjavate to što ih napušta porodica nakon što budu zatvoreni?

Gotovo u svim slučajevima one su bile žrtve nekog vida nasilja u svom životu. U zatvor najčešće idu zbog zločina koji se desio unutar porodice, kao što su čedomorstvo ili ubistvo supružnika. Zato što su rasturile porodicu, napuštene su od najbližih. Jedna od svedoka je osuđena za čedomorstvo. Živela je u zatvoru deset godina i za to vreme nije imala nijednu posetu. Mnoge su rekle da odbijaju da idu u sobe za posete kako ih poznanici i porodica ne bi videli kao životinje u zoološkom vrtu ili nakaze na vašaru. Nemaju podršku ni u toku zatvora, pa je time još otežan i njihovo puštanje na slobodu.

Svi zamišljamo kako one nestrpljivo čekaju taj momenat, ali ga se zapravo plaše…

Strah je veoma intenzivan, toliki da zatvorenici prolaze kroz posmatranja kako na ulasku, tako i na izlasku iz zatvora jer postoji strah da mogu počiniti samoubistvo. Žeme često završavaju na ulici, ulaze u poroke – alkohol i drogu, posebno nakon konzumiranja droge i u pritvoru.  Uprkos zatvorskoj politici, oslobađanje se u Francuskoj doživljava iz ugla potencijalnog recidiva. Ali ako ubijete svoje dete ili supružnika, ne znači da ćete ponovo učiniti krivično delo. Njih 28% ponovo počini zločin, u odnosu na 46% muškaraca koji to urade. Moramo prekinuti sa praksom ovakvih izlazaka i otvoriti više prihvatnih centara za žene. Otkrila sam da se država oslanja na udruženja, kojih nema mnogo. Ta udruženja podržavaju osobe koje napuste zatvorski sistem. Na primer, takvo je udruženje Soleillet u Parizu. Da nije ovakvih organizacija, sve one bi bile beskućnice. Muškarac koji je ubio svog supružnika u proseku dobije kaznu od sedam godina. Za razliku od njih, žene za isti zločin imaju kazne između petnaest i dvadeset pet godina. Pogledi sudija i porotnika mnogo su oštriji, čak i u slučajevima samoodbrane. U zatvoru žene imaju manji pristup zapošljavanju i obuci. Poslovi koje dobiju su takođe rodno determinisani, na primer šivenje i čišćenje. Takođe, na izlasku, žene opet imaju manje mogućnosti od muškaraca. To je kao zmija koja grize sama svoj rep: nemaju podršku porodice, nemaju aktivnosti, obuke, one izlaze oslabljenje, a muškarci virilizovani. To nije fer.

Žene oslabe nakon boravka u zatvoru

Muškarac koji je ubio svog supružnika u proseku dobije kaznu od sedam godina. Za razliku od njih, žene za isti zločin imaju kazne između petnaest i dvadeset pet godina. Pogledi sudija i porotnika mnogo su oštriji, čak i u slučajevima samoodbrane. U zatvoru žene imaju manji pristup zapošljavanju i obuci. Poslovi koje dobiju su takođe rodno determinisani, na primer šivenje i čišćenje. Takođe, na izlasku, žene opet imaju manje mogućnosti od muškaraca. To je kao zmija koja grize sama svoj rep: nemaju podršku porodice, nemaju aktivnosti, obuke, one izlaze oslabljenje, a muškarci virilizovani. To nije fer.

Da li je seksualnost i dalje tabu tema u zatvoru?

Les Unités de vie familiale (UVF) (Udruženja za porodični život) pravi su ventil za zatvorenike, potrebno je mnogo više. Bernie (Berni) je provela nešto više od dve godine u zatvoru. Ima dvoje dece i muža koji je nikada nije napustio. Ona govori da su joj UVF omogućili da ima nekoliko sati da proživi porodični život. Juliette (Džulijet) ima trideset godina. Zatvorena je zbog ubistva iz nehata. Kaže da su je trgovci drogom u početku ispitivali, pomalo zgroženo, o njenoj biseksualnosti. Onda ih je videla kako kotrljaju klizaljke po dvorištu, iznošene priče.

Drugi su se izjasnili kao homoseksualci. Michèle (Mišel) je zatvorena zbog ubistva supruga. Bila je pod njegovim uticajem dok nije pronašla ljubav sa ženom. Seksualnost je tabu u zatvoru jer su čuvari tradicionalnih shvatanja, a žene same sebe lišavaju zabave iz kazne, govoreći sebi da su loše devojke i da nemaju pravo na to. Od pomoći nije stalni nadzor, teško je ukrasti trenutke intimnosti.

Nakon ovog istraživanja, kako gledate na žene?

Nemam više isti pogled na to. Naučila sam mnogo, naročito sa Juliette i Bernie, dve mlade žene sa kojima sam ostala bliska. Sa Juliette sam preko društvenih mreža otkrila da imamo zajedničke prijatelja. Ona je zabavna, kao i ljudi koje ja poznajem. To što se njoj desilo, moglo se desiti nekome od mojih prijatelja.

Trudna, sa dvogodišnjom ćerkom koja me čekala kod kuće, intervjuisala sam Fleur (Fler) i Amélie (Ameli) koje su osuđene za zlostavljanje dece koja su kasnije umrla. Morala sam da odem dalje od onoga što inače radim kao novinar. Morala sam da naučim da vodim dijalog i da još jednom pogledam žene koje su opisane kao čudovišta, žene u stvarnosti, kao vi i ja, ali sa komplikovanijim životnim putevima. U nekom trenutku života može se desiti da čovek doživi pogrešne susrete ili donese pogrešne izbore. 

 

 

Izvor vesti: marieclaire.fr

Izvor slike: coffeekai/GettyImagesPlus,ojoel/GettyImagesPlus