Dragana Ognjenović za Marie Claire: Otmenost je trenutno u ilegali, a luksuz ima pežorativno značenje

Kao studentkinja Akademije likovnih umetnosti, na časove  je redovno dolazila u belom.

– Kako ćete tako obučeni postati slikarka? – bilo je samo jedno od loše postavljenih pitanja.

Da je život film, ovako bi odgovorila:

– Ja ću biti Dragana Ognjenović.

Monika Pavlović

U međuvremenu, kao da gotovo ništa nije promenila u odnosu prema tabuima dotrajale stvarnosti, osim što je belu zamenila svim nijansama crne.

Desilo se to kao u američkoj biografiji: imala je tri stotine maraka i nula bodova straha da okrutne 1992. predstavi svoju prvu modnu kolekciju.

Do tada je pasionirano čitala motivacione priče onih koji su ostvarili svoj san. Njen je bio Made in Serbia.

Iako je sve bilo mnogo komplikovanije nego što je mogla i da pretpostavi, nastavila je da veruje u pamet i moć dizajna. Ne prestaje da crta, ma gde se nalazila i dokle god stigla.

Bila je prvi domaći modni dizajner na Njujorškoj nedelji mode, ustoličena između Done Karan i Kelvina Klajna. Posle je osvojila i ostatak sveta, nečujno, kao što klizi dorćolskim ulicama, koje su njena planeta svega što je napravila. Kad se nasloni na zid neke od starih fasada, što joj je omiljena poza, stvara osećaj beskraja, nepoznat baš svima.

Neprekidno razmišlja kako da sebi život učini složenijim, što je možda čini nedokučivom, ali ne i mrzovoljnom. Reč je o vedroj ženi koja zrači hedonizmom, do te mere da me je jednom patosirala pozivom na menu sa sočnom glavom u škembetu u glavnoj ulozi.

Još nešto iz intimne istorije, koju ne priznaje: njena ultramini-suknja je nekada zaustavljala saobraćaj u Pop-Lukinoj ulici, a u ormanu drži i bikini i nekoliko pari štikli, tek da joj se nađu u vidokrugu.

Osim najfinijeg veša i adidas patika sa crnim štraftama, u svetu Dragane Ognjenović nema ničega što nije D.O.

Monika Pavlović

Kada organizuje reviju, njena prva i najvažnija zamisao je da nas iznenadi pozornicom gde će se ta modna predstava odigrati. Nikad se ne ponavlja.
Publiku pozdravlja provirivanjem iza zavese, ukazuje se samo na nekoliko sekundi i beži pognute glave zaklonjena slapom svilene smeđe kose, kao da doživljava duboko osećanje krivice.

Više se ne sećam kada sam prvi put ušla u neku od njenih kultnih haljina, ali znam zašto nikada iz njih nisam izašla.

Ovog puta sam samo sitnim koracima pratila osnovna načela modne legende.

Zašto si ti Dragana Ognjenović? Čisto sumnjam da su u pitanju samo zlatna dugmad, bez kojih su svi bili ubeđeni da nećeš moći da izmisliš svoju modu.

Zlatnu dugmad su mi savetovali da upotrebim, jer se bez njih devedesetih nije mogla zamisliti moda. Onog trenutka kada sam upotrebila muško dugme sa četiri rupice, rastala sam se sa idejom da ću se baviti modom kao kompromisom.

Neverovatno je da dizajneri doslovce ponove nečiji rad i da jednostavno nemaju osećanje da je to zapravo neko drugi, a nisu istinski oni sami. Svedoci smo da bukvalno preuzmu nečiji koncept i skoro da žive taj preuzeti život. Nažalost, to je čista laž, koja je upravo najštetnija za njih, ma koliko novca zaradili i koliko postali poznati.

Živeti s tuđim delima, prisvojenim, a proglašenim za svoje, nešto je kao, ako se setimo Poaroa, tajno ubistvo koje se posle mnooogo godina na kraju ipak otkrije. Dovoljno je samo da dođe jedan istrajni čikica. Suština nastajanja svega, mode, pa i jedne osobe, leži u želji i konstantnom istrajavanju, ali sastojak bez koga se ne može je autentičnost.

Dragana Ognjenović za Marie Claire – Spomenik minimalizmu pravi se od gumice za brisanje

Šta si nosila kao devojčica, odrastajući na Banovom brdu?

Vreme u kome se sve to dešava period je u kome je konfekcija bila dominantna. Pošto nikada nisam želela da radim, niti odevam, to što rade i odevaju drugi, nosila sam komade koje nam je majka pravila. Dizajn je, mada uvek jako dobro odevena, prepuštala meni – uz mnogo strpljenja. Sve je to počelo zbog toga što mi se nije dopadalo to što je moglo da se kupi.

Koliko nijansi crne si otkrila?

Još uvek ne sve, i ne potpuno. Otkrivam ih i danas, i svaki put se obradujem tim neobičnim strukturama, snagom kojom priroda govori.

Često odgovaram na pitanja o crnoj, ali moram reći da je upotreba te boje u mom slučaju značajno kompleksnija i nema veze sa mistikom, već sa radošću pomenutog otkrivanja struktura i nijansi tkanina, koje su izrađene u njoj. Dovoljno je da odete u neku od onih specijalizovanih fabrika u Italiji u kojima se bukvalno umetnici bave izradom tkanina, i da shvatite šta su umetnička igra i zanatsko umeće u nastajanju jedne tkanine. Tada prestaje da postoji svet boja i njihovih banalnih značenja, a počinje poezija.

Od čega se tačno pravi spomenik minimalizmu?

Od gumice za brisanje.

Monika Pavlović

Živimo u vremenu kada se čini da je sve suprotno tvom modnom stilu, a ti ga godinama ne ispuštaš iz ruku?

I to, takođe, nije racionalno, niti proračunato. To što sam sebi dozvolila da godinama razmišljam na način koji mi je imanentan, smatram nekom vrstom slobode, za koju svi znamo da često ima cenu. Ali, benefiti i satisfakcija su ogromni. Moje modne staze nisu putevi i magistrale koji su ucrtani u zvaničnim kartama.

Hajde da se igramo prepredenog kicoša Herkula Poaroa: ko je ubio ženstvenost u odevanju?

Prvi osumnjičeni je, u stvari, ideja da žena u haljini ne može da misli. Da urednost i elegancija smetaju efikasnosti, da estetika kvari produktivnost. Drugi osumnjičeni je ideja o pojednostavljivanju poimanja bontona, treći – nedostatak truda u razmišljanju o ženstvenosti, koji je doveo do potpunog uprošćavanja u odabiru i predstavljanju odevnih komada, koje je nametnula masovna proizvodnja, a koju bi jedna žena trebalo da obuče.

Četvrti osumnjičeni je manjak veština i oduzimanje mogućnosti da svojim rukama intervenišemo i nešto stvorimo, a peti jednokratnost i banalizacija.

Kako to da tvoja moda ne boli, a ipak nam ne ugrožava zavodljivost?

Osnovni uslov je da se u tim haljinama ne misli na haljinu, već na ono gde ste došli i zbog čega ste tu. A drugi, da ta nežnost doprinese i zaštiti tu divnu fragilnu prirodu žene, kojoj, iskreno, treba viteški oklop od najčvršćeg metala, a ne komad načinjen od tkanine.

Ko su tvoje žene?

Divne, senzitivne, talentovane i odvažne, sa integritetom i ličnošću, slobodne.

Budući da sam i ja jedna od njih, niko mi ne veruje da sam u tvojoj elegantnoj večernjoj haljini na Kalemegdanu usred bela dana oplela narodno kolo?

To su taj integritet, snaga i sloboda, koje ne poseduju svi. A ovaj tvoj podvig je primer uvažavanja etno-nasleđa u kontekstu savremenog dizajna, koje si smelo obradila u Razglednicama nove Srbije.

Marko Krunić

Gde danas stanuje tihi luksuz?

U poštovanju izvrsnosti, veština, utrošenog vremena i truda, poštovanju sebe i ljudi oko nas, u malim ritualima i događajima koji nisu luksuz per se, već nežna pažnja za drage ljude i događaje. Otmenost je trenutno u ilegali, a luksuz danas ima pežorativno značenje.

Ti si neko ko je Srbiju i Beograd promenio u perfekcionizmu, hedonizmu, pa i aktivizmu?

Nisam sigurna u to. Moj perfrkcionizam ima organsku teksturu. Hedonizam je za mene dostupnost istinske lepote, a aktivizam budnost, prihvatanje istina i moć sagledavanja.

Da li bi još uvek, osim u D.O. uniformi, bila spremna da se pojaviš u kostimu iz mjuzikla Mama mia?

Da. Sa zadovoljstvom. Zato što je on suštinska i nedvosmislena bezazlena zabava.

Zbog čega, pored obične olovke, priznaješ još samo kuhinjske gadžete?

Nisu to jedni gadžeti koje priznajem. Fasciniraju me i četke za slikanje, palete, krojačke makaze, igle, konci, lenjiri, sve što vodi do konstrukcije.

Koje stvari će najduže opstati na ugroženoj modnoj planeti?

Ideje i želja za promišljanjem i dizajnom.

Monika Pavlović

Izvor vesti: Duška Jovanić za Marie Claire

Izvor slike: Monika Pavlović

Nastavite da čitate

Promocija magazina Marie Claire u okviru modne revije Pierre Cardin powered by Renault

Ambasada Francuske i agencija Fabrika organizovali su modnu reviju Pierre Cardin powered by Renault u okviru koje je predstavljen magazin Marie Claire Serbia, novi naslov iz portfolija izdavačke kuće Color Media International