Od izbeglištva do medalja na Olimpijskim igrama: Yusra Mardini

Yusra Mardini je inspiracija. Sa samo 17 godina, sa sestrom je pobegla iz ratom razorene Sirije, obe su bile plivačice koje su trenirale na najvišem nivou. Kada se čamac, kojim su putovale sa još 18 izbeglica, pokvario usred Mediterana, ona i njena sestra skočile su u vodu i dovukle čamac do sigurne zone. Nakon pronalaska utočišta u Nemačkoj, vratila se treninzima i učestvovala na Olimpijskim igrama u Riju i Tokiju. Njena priča je čak pretvorena u Netflix film Plivačice, a ona i njena sestra su bile među 100 najuticajnijih ljudi sveta prema Time Magazinu 2023. godine.

Šta je bila poslednja kap koja je prelila čašu i naterala te da napustiš svoju zemlju?

Da budem iskrena, nije bilo jednog specifičnog događaja. Jednostavno nije bilo bezbedno živeti u Siriji. Izgubili smo dom dve godine nakon početka rata i počeli da iznajmljujemo stanove, što je postalo veoma skupo, i morali smo da se selimo svaka tri meseca. Moj otac je već bio otišao u Jordan, kao treneru plivanja
plata mu je tamo bila bolja. Olimpijski bazen u kojem sam trenirala stalno je bio meta jer se smatrao vojnom bazom. Jednom sam morala da se sakrijem ispod klupe u školi. Nije bilo bezbedno. Bombe su padale nasumično. Hodala bih ulicom i
bomba bi pala, i samo bih stala sa strane, sačekala da se sve smiri i nastavila kao da se ništa nije desilo.  Jednog dana, moja sestra i ja smo razgovarale i odlučile da je „vreme da odemo”. Našle smo nekoga kome su naši roditelji verovali, tatinog rođaka, i pustili su nas da uradimo to.

Šta najviše pamtiš sa svog puta kao izbeglica?

Verovatno to što su nas gledali kao kriminalce. Nažalost, mnogi ljudi su
nas se plašili, nisu nam verovali da je novac koji smo imali pravi. Kao da biti izbeglica znači da nemaš ništa. Takođe, uvek sam se plašila kada smo morali da se oslonimo na krijumčare, zbog svih priča o trgovini ljudima. To je bilo zastrašujuće. Kao i odvajanje od sestre tokom dela puta. Dok sam bila s njom, osećala sam se sigurnije. Znaš, uvek ima dobrih i loših ljudi na svetu, bez obzira gde si, bez obzira ko si. Upoznala sam toliko neverovatnih ljudi. Na primer, Mađarska je bila jedno od najgorih mesta za nas kao izbeglice, ali čak su i tamo neki ljudi želeli da nam pomognu.  Kada sam stigla u Grčku, sećam se da sam pokušala da kupim nešto u restoranu i nisu hteli da nas usluže. A onda je došla jedna devojka i dala mi cipele, i jednom dečaku duksericu, i odvela nas u svoj dom da nam da vodu. Uvek ima dobrih ljudi, gde god da odeš.

I  sada pokušavaš da činiš dobro u svetu… Reci nam o svojoj fondaciji.

Pokrenuta je 20. juna prošle godine, na Svetski dan izbeglica, i fokusira se na pomoć izbeglicama širom sveta kroz obrazovanje i sport. Sport i obrazovanje su mi lično pomogli da stignem gde sam danas, i želim da to vratim. Osećam da imam moć da ponudim istu priliku mladim izbeglicama širom sveta.

Nedavno sam se vratila iz Kenije, gde sam videla toliko neverovatnih programa koji izbeglice u kampu podučavaju kako da postanu reditelji i producenti, fudbaleri i košarkaši. Bilo je dirljivo videti da, čak i u tim zaista teškim okolnostima, oni i dalje pokušavaju da slede svoje snove kroz obrazovanje i sport.

Moj cilj je da što većem broju izbeglica širom sveta ulijem nadu i pružim mogućnost da slede svoje snove. Trenutno imamo programe u Keniji, Francuskoj i Grčkoj.

Pošto govoriš o sportu, reci nam nešto više i o tvom takmičenju na Olimpijadi sa izbegličkim timom?

Tim je formiran kad su se Međunarodni olimpijski komitet i UNHCR, Agencija UN za izbeglice, okupili i odlučili da treba da postoji tim jer mnogi sportisti u izbeglištvu nisu imali tim. Sve su to profesionalni sportisti koji su zbog rata i raseljavanja ostali bez pasoša. Bila sam jedan od deset članova prvog tima za Olimpijske igre u Riju. Imala sam tada osamnaest godina. Na početku mi je bilo teško. Nisam želela da me zovu izbeglicom. Naravno, shvatila sam da to jesam, ali nisam želela da budem poznata širom sveta po tome. Trebalo mi je vremena da se pomirim s tim. Ali na kraju, shvatila sam da će nas mnogi ljudi gledati, mnoge izbeglice će nas gledati iz kampova. Naša odgovornost mnogo veća nego kod drugih sportista. Kada sam ušla u stadion za ceremoniju otvaranja, osetila sam: „Ovo više nije samo tvoj san. Radi se o promeni nečega. Radi se o dokazivanju da možeš proći kroz toliko teških stvari u životu. Možda nećeš dobiti život kakav si sanjao, ali možeš i dalje raditi velike stvari”.  Za Tokio sam se kvalifikovala za sirijski tim, ali sam odlučila da ostanem sa
izbegličkim timom.

I koju poruku želiš sada da podeliš?

Za mlade, želim da shvate da iako zamišljamo da ce naš život ići određenim putem, ne ide uvek tako. Moramo biti fleksibilni, moramo se povući, ne odustati i pokušati ponovo sutra, ili pokušati nešto drugo. Za ostatak sveta, nikada ne zaboravite ljudskost izbeglica. A za ljubitelje sporta, podržite izbeglički tim i pratite moje komentare na Eurosportu ovog leta!

Snežana Vranić

Snežana Vranić je autorka koja vrlo rado istražuje teme zdravlja i gastronomije, što je prešlo i u njen profesionalni angažman. Međutim, njeno polje interesovanja obuhvataju i teme povezane sa astrologijom, kao i razumevanjem međuljudskih odnosa. Snežana je aktivan autor i na portalu lepotaizdravlje.rs.

Izvor slike: Pascal Le Segretain / Staff/GettyImagesEntertainment, Victor Boyko / Stringer/GettyImagesEntertainment