Sanja Alavanja

U svetu koji često traži brzinu i efikasnost, Sanja Alavanja bira umetnost kao način da uspori, da oseti i da izrazi ono što je istinski važno. U ovom intimnom razgovoru, otkriva kako je umetnost postala neodvojivi deo njenog svakodnevnog života - ne kao profesija, već kao duboka unutrašnja potreba. Od detinjstva sklona lepoti i izražavanju kroz stih i crtež, danas kroz majčinstvo, poeziju i lične vrednosti gradi most između duhovnog i svakodnevnog. U intervjuu koji sledi, govori o snazi istine, nasleđu predaka, nežnosti, veri i stvaralaštvu koje dolazi iz srca - iskreno, hrabro i inspirativno.

Kako je umetnost postala deo vašeg svakodnevnog života?

Umetnost je oduvek bila neizostavan deo mog života. Još od najranijeg detinjstva pokazivala sam sklonost ka lepom i posvećenost detaljima, što se odražavalo u svemu što sam radila. Iako je umetnost oduvek bila prisutna i duboko ukorenjena u mom biću, tek sada pružam pravu priliku nekim svojim talentima da izađu na svetlost dana i pokažu svoju snagu.
Verujem da umetnost ima moć da poveže ljude, da isceljuje, da postavi pitanja i da pokrene promenu. Zato biram da joj dam prostor. Jer umetnost nije samo ono što stvaram – ona je način na koji doživljavam svet oko sebe i sebe u njemu.
Srce mi je puno što su i moja deca nasledila talenat za umetnost, a posebno me raduju sinovi crteži i radovi koji su veoma autentični i prepoznatljivi i uvek ostave snažan utisak.

Radite na zbirci poezije. Kako izgleda taj proces i odakle crpite inspiraciju?

Još u osnovnoj školi pisala sam pesme. Stihovi, bilo šaljivi ili emotivni, lako su mi dolazili, nadahnuti ljudima i događajima iz mog okruženja.
Danas, proživljavajući duboke i snažne emocije, reči i stihovi iz mene izlaze snažnije nego ikad.
Sa velikim uživanjem radim na svojoj zbirci poezije — za mene je to više od stvaranja: to je uživanje, način izražavanja, pa čak i oblik komunikacije sa svetom.
Volim pisanje poezije jer kroz stihove iskazem nešto sto možda nikada ne bih nekome rekla ili izgovorila i stihovi mi prižaju mogućnost da opišem kratko sažeto i snažno nešto što se događalo ili sto sam doživela u prošlosti.

Da li ste ikada imali osećaj da morate da birate između umetnosti i finansijske sigurnosti? Kako ste se nosili sa tim?

Nikada nisam ozbiljno razmišljala o umetnosti kao o profesiji kojom bih se bavila i od koje bih živela. Osim pisanja i crtanja, posedujem talenat i za glumu, ali bez obzira na sve to, odlučila sam da se obrazujem u sasvim drugom pravcu – završila sam Pravni fakultet i master studije na Fakultetu političkih nauka.

Kako merite uspeh: po reakciji publike, ličnom osećaju ispunjenosti ili nečemu trećem?

Kada je reč o poeziji, ne vodim se nikakvim spoljnim parametrima uspeha. Za mene je istinski uspeh onda kada sam kroz stihove i reči uspela da pretočim ono što je živelo u mom srcu. Ako sam tim stihovima uspela da u nekome probudim nešto lepo, da ga dotaknem ili podstaknem na razmišljanje – to mi je sasvim dovoljno.

Svaka pesma koju napišem je trag moje istine, onakav kakav jeste.

U vremenu u kojem se mnogo toga meri brojevima, ja biram da se držim onog što se ne može izmeriti , dodira duše.
I ako ijedna reč koju sam napisala ostane da živi u nečijem srcu, čak i kada mene više ne bude, znaću da sam uspela.

Koji vam deo dana najvise prija i pripada samo vama?
Trebalo bi da svaki dan doživljavamo kao pokon i dar i uopste ovo vreme koje nam je dato. Ali ako bih delila vreme na takav način, rekla bih da za mene ne postoji omiljeni i manje omiljen deo dana, već dani koji su predivni, radosni i ispunjeni i oni koji su teški i olujni, kada naiđu neke poteškoće i razna iskušenja. Ali sve je to život i treba biti zahvalan na svemu.

Da li vas je majčinstvo promenilo kao umetnicu- i na koji nacin?

Majčinstvo me je menjalo u svakom smislu. Kroz ulogu majke sazrevala sam kao osoba i kao umetnica. Naučila sam da posmatram svet drugačijim očima, sa više saosećanja, strpljenja i dubljeg razumevanja. Svaki dan sa detetom postaje lekcija o ljubavi bez uslova, ali i o sopstvenim granicama
Kao umetnici, majčinstvo mi je otvorilo nove izvore inspiracije. Počela sam da izražavam emocije koje ranije nisam poznavala, sirovu nežnost, strepnju, beskrajnu odgovornost, ali i neopisivu radost. Moje stvaralaštvo postalo je autentičnije, iskrenije, prožeto životom u njegovom najintimnijem obliku.
Majčinstvo me je naučilo i važnosti trenutka, da je sadašnjost jedino vreme koje zaista posedujemo. Umetnost i majčinstvo tako su se spojili u jedno: u stalnu potragu za smislom, lepim i istinitim.

Koje vrednosti su vam najvažnije - i kako ih prenosite dalje, kroz život i rad?

Porodica. Porodica za mene nije samo biološka veza, već zajednica ljubavi, poverenja i međusobne podrške. To je mesto gde se oblikuje karakter, gde se uči šta znači voleti bezuslovno, opraštati i rasti zajedno.
Brak u tom kontekstu, posmatram kao zavet pred Bogom koji daje dublji smisao zajednici dvoje ljudi. On je svetinja koja se temelji na odluci da se prolazi zajedno kroz sve životne oluje.
Vrednosti kojima težim – vera, poštovanje, iskrenost, odgovornost i nesebična ljubav, utkane su u te ideale. U vremenu koje često forsira površnost i prolazne zadovoljstva, verujem da je važno izabrati ono što traje i ima težinu. Te vrednosti nisu uvek najlakši put, ali jesu put koji vodi ka ispunjenju, unutrašnjem miru i pravoj radosti.

Postoji li neki životni princip koji vas vodi kroz sve izazove?

Sve se dešava s razlogom. Treba imati poverenje u promisao Božiji. Ponekad ne razumemo zašto nas život vodi određenim putem, ali svaki korak, pa i onaj najteži, ima svoju svrhu u većem planu.

Sta biste porucili ženama koje žele da pronađu svoj glas- bilo kroz umetnost, posao, svakodnevni život?

Ne moraju da budu 'dovoljno stručne', 'dovoljno spremne', ili 'dovoljno savršene' da bi počele.
Glas se stvara u mnoštvu i haosu pokušaja.

Šta vas svakog dana pokreće da budete nežna a istovremeno snažna?

Poreklom iz Dalmacije, rođena u Zadru, snaga je u mojim genima. Život mojih predaka je bio borba za opstanak, borili su se za porodicu i otadzbinu nošeni olujom vremena koje nije poznavalo milost. Ni moj životni put nije bio lak, ali nosim u sebi kamen koji pamti borbe predaka i vetrove sa Jadrana.
U svakodnevnom životu, kao ćerka, majka, sestra, prijateljica, supruga– učila sam kako da budem stub, čak i kad se iznutra lomim. Moja snaga izvire iz dubine mojih uverenja, topline ljubavi bližnjih i temelja koji mi pruža porodica.

Imate li svoj omiljeni citat ili misao koja vam uvek vrati fokus?

Nemam jedan omiljeni citat. Volim da čitam, da podvlačim rečenice koje mi se dopadnu, koje me inspirišu. One ostanu sa mnom danima , vraćam im se, prebiram po njima, dopuštam im da se usele u moje misli. Svaka od njih mi u tom trenutku postane omiljena – dok ne naiđe sledeća.
Dobro me pokreće, svetlost me vodi, a pozitivnost mi daje krila.

Ako biste morali da izdvojite jednu zivotnu lekciju kao najvredniju-koja bi to bila?

Čovek se uči dok je živ. To je najveća istina. Sigurno je da preispitujem sebe i da stalno tražim načine kako da postanem bolja verzija sebe. Svaki dan nosi novu lekciju — bilo kroz ljude koje srećem, kroz situacije koje me oblikuju, ili kroz greške koje me uče strpljenju i mudrosti.
Suočavanje sa sobom nije uvek lako, ali verujem da jedino iskrenost prema sebi otvara vrata pravom rastu. Učim da ne budem stroga prema sebi, već strpljiva. Učim da greške nisu kraj sveta, već prilika da krenem ispočetka, pametnija nego pre.

Srce govori kroz stvaranje