Izložba Eme Bregović: Love Inc je epicentar buđenja
20. јун 2025.
| Nataša Stevanović
Izložba Eme Bregović, “Love Inc”, otvorena je u Aleksić Galeriji Savremene umetnosti u Kragujevcu. Njeni izuzetni radovi podstakli su me da se zagledam u slojeve ispod neosporno zadivljujuće forme.
Postoje rečenice koje ne opisuju stvarnost, već je preoblikuju; nisu postavljene da informišu, već da se usele u svest i postanu večni šapat koji određuje kako ćemo doživljavati svet. Rečenice poput one iz reklame iz 1948: Dijamant je večan, koja nikada nije govorila o dragocenom mineralu, već o uverenju, o telu koje žudi da bude trajno, i duši koja se nada da će ljubav potrajati ako se zarobi u sjajnom kamenu. U tako predočenoj ideologiji, dijamant nije nešto što se nosi, to je ono u šta se veruje.
Izložba Eme Bregović, „Love Inc“ od 14. juna do 5. jula
A Ema Bregović, verujući šapatu koji čuje, stvara na liniji napuklog porekla koje se nikada nije u potpunosti stopilo u monolitan identitet.
Umetnica svoje radove nedri iz unutrašnjeg konflikta, između prostora, jezika, vera i nasleđa koje se ne može objasniti, već samo osećati. U njenom izrazu vidljiva je lucidna borba za smisao unutar sveta koji je mozaički rastočen istorijom, politikom i simbolima.
Kroz skulpture koje povezuju brutalnost i krhkost, moć i tišinu, Ema stvara objekte koji nisu statični, već gone misli posmatrača da ih obuzda a zatim i što jasnije spozna. Njena dela pulsiraju značenjem koje ne ostaje na površini forme, već se ukorenjuje u dublju, često nelagodnu stvarnost. Umetnički izraz Eme Bregović tera da se oseća, ne da se sviđa. Da se razume kroz lični nemir.
U toj neprestanoj tenziji između poezije i razaranja nalik onom u Kartagini, Ema Bregović ustanovljava jezik koji nije dekorativan, već neophodan, kao vazduh, na mestima gde se reči više ne snalaze.
View this post on Instagram
Umetnost ne započinje materijalom, jer njen jezik nije jezik skulpture u tradicionalnom smislu, već jezik prostora, otpora, i tela koje više ne pristaje da igra ulogu pasivnog konzumenta ideala.
Ciklus “Dijamanti” funkcioniše kao svojevrsna arheologija savremenog mita: počinje od dijamanta, tog čistog, industrijski obrađenog savršenstva, ali ne da bi ga glorifikovala, već da bi pokazala od čega je zaista sastavljen.
I tu dolazi do introspekcije i spoznaje da je takav dijamant plod eksploatacije, kolonijalne brutalnosti, propagande, ljubavnih ucena i tržišnih zakona, od kulture koja večnost prodaje na rate.
U tom rasklapanju simbola, Ema Bregović stvara objekte koji nisu ni ukrasi ni artefakti, već čvorovi značenja, taktilne zagonetke koje ne traže rešenje, već svesnost.
Poput drvenog prstena u obliku dijamanta, koji izgleda kao obećanje, ali je u svojoj suštini sve što dijamant nije – lomljiv, podložan vremenu, krhak i podložan truljenju, kao da nam govori da prava večnost ne može da se napravi, ni da se kupi, već samo da se iskusi ili izgubi.
A monumentalni prsten sa bodljikavom žicom, u kojem se savršenstvo dijamantske geometrije uzdiže kao svetionik bola, zarobljen u materijalu koji grebe, ranjava i ne dozvoljava nošenje, kao da ljubav, u ovom kontekstu, nije nežnost, već zahtev, teritorija između sigurnosti i zatvora, međuosećanja i zatvorenosti.
Tu je i tenk, dijamant preobražen u ratnu mašinu, u oklop luksuza, u skulpturalni komentar na logiku potrošačkog nasilja, vlasništva koje je izgubilo svaku nežnost, i estetike moći koja ne zna za ironiju jer je isuviše stvarna.
I dok se ta napetost između lepote i agresije polako osvetljava kroz radove, dolazimo do jednog od najsloženijih i najtiših radova Eme Begović – čigre. Poreklo joj je jevrejsko, a pismo postaje arapsko, čije značenje više nije igra, već elegija; sećanje na svet koji je nekada znao za celovitost, a sada zna samo za podelu. To nije provokacija, to je molitva, nemi krug koji se vrti između detinjstva i istorije, između vere i gubitka.
U tom kontekstu, važno je naglasiti i značenje pojma Alef – u hebrejskoj tradiciji to je prvo slovo, broj 1, ali i tiha početna tačka svega postojećeg: bez zvuka, a izvor svakog glasa. Nevidljivo, ali temeljno, ono simbolizuje jedinstvo i poreklo svega vidljivog – poput tihe sile koja drži strukturu sveta.
U svemu tome, Bregović uspeva da održi konstantu, u kontradikciju materijala. Ono što izgleda bogato, napravljeno je od sirovog. Ono što deluje teško, nosi značenje lakoće. Ono što simboliše večnost, svedoči o raspadanju. Umetnica ne nudi zaključke, već prostor za pitanje.
A možda je upravo to snaga ove serije: što umesto tvrdnje, daje mogućnost, umesto poruke – prostor da se uđe u sopstvenu interpretaciju sveta. Jer ovi radovi nisu ni kritika ni fetiš, oni su proces. Oni ne razaraju simbole da bi ih poništili, već da bi ih naterali da progovore istinu.
U vremenu u kojem su emocije potrošna roba, a autentičnost sve ređa valuta, “Dijamanti” Eme Bregović nisu blistavi predmeti, već optički mehanizmi, umetnički aparati koji osvetljavaju pukotine sveta u koji nastojimo da verujemo.
I upravo zato, ovi radovi nisu za gledanje – oni su za osećanje. Za čitanje celim telom. Za prihvatanje sumnje kao oblika duhovnog rasta. Jer umetnost ne treba da nas uveri, dovoljno je da nas zaustavi, da nas natera da se zapitamo: Šta stvarno traje? Ili, u šta smo sve u stanju da poverujemo, kako bi izbegli sopstvenu prolaznost?
Izložba Ene Bregović u kragujevačkoj Aleksić Galeriji Savremene umetnosti postaje epicentar buđenja. Priđite bliže njenoj umetnosti i osetite…
Izvor slike: Slavoljub Radojević
Nastavite da čitate
