Gordan Kičić iskreno za Marie Claire: U moje vreme bilo je nezamislivo da vas roditelji dovoze u školu

16. септембар 2023.

| Stana Luković

Intervju Gordana Kičića za Marie Claire

Kada se pogleda filmografija Gordana Kičića (45) vidi se više od šezdeset naslova, a nije lako pobrojati ni sve odigrane uloge u pozorištu i serijama. Za dvadeset šest, koliko je prošlo od njegove prve filmske uloge, bilo je i nagrada i priznanja i bezbroj pohvala, ali su mu prvo film “Realna priča”, a onda i dve sezone serije “Mama i tata se igraju rata” doneli nešto potpuno novo.

Postalo jasno da više nije samo jedan od naših najboljih glumaca, već i neko ko se odlično snalazi u producentskim i rediteljskim vodama. Igrom slučaja, ti blistavi trenuci su se nadovezali na period kada se mnogo govorilo o tome kako je uspeo da osvoji srca publike ulogom Kaluđera u seriji “Senke nad Balkanom”, a glumci znaju koliko je to teško kad si “negativac”.

Photo: Amir Hamzagic/ATAImages

Kad uspešno završite veliki posao, da li sebe nagradite nedeljom dana odmora ili na neki drugi način?

Posle premijere u pozorištu dođe do promene ritma života, jer sam prethodne dve-tri nedelje na probama bio od jutra do sutra. Na odmore idem kad deca imaju raspuste, ali dešava se da i leti snimam, pa ugrabim samo sedam-osam dana. Čudan je ovaj posao, jer nema radno vreme. Bolje je reći da je to poziv, a ne posao, jer ga vi bukvalno živite.

Da li ste u tim danima pred premijeru naporni za ljude oko vas?

Verovatno jesam, ali nisu ni snimanja mnogo drugačija. Prošle godine sam imao šezdeset snimajućih dana „u cugu“, tokom kojih sam i režirao, i producirao i glumio. U kući je vladalo vanredno stanje, ali to ne podrazumeva ništa posebno, već sam samo izuzet od obaveza.

Da li ste nekad, kad ste ispunili neku svoju veliku želju, sebe pitali – da li je ovo bilo vredno truda?

Dešavalo mi se da se zapitam zašto sam se u ovo “uvalio” ili zašto ovo toliko želim. Kad bih se bavio psihoalalizom verovatno bih došao do odgovora, ali sve dok se u nečemu dobro osećate, dok postoji ispunjenje dok to radite – na pravom ste putu. Kad stvar počne da gubni smisao, nešto nije OK.

Zanimljiva je priča o velikom, arapskom novčiću koji ste bacili pred prijemni na Akademiji, “pitajući ga” da li ćete položiti. Znate li gde je danas taj novčić?

Ne znam, kao što se ne sećam ni od koga sam ga dobio. Kad je pao tako da je odgovor bio “upisaću”, bio sam siguran da će se to desiti.

Šta bi bilo da je novčić pao na drugu stranu?

Verujte mi da ne znam. (smeh)

Da li ste kasnije, pred neki važan poslovni korak, uradili nešto slično?

Nisam imao baš takav ritual, ali morate da verujete u sebe i u druge, da osećate šta radite, “provaljujete” u kojoj ste fazi. I privatno i poslovno morate da sebe osluškujete, ali ne previše, jer bi vas preterivanje odvelo u kontemplaciju, a treba raditi.

Photo: M.M./ATAImages

Tinejdžerske godine ste proveli pre no što su u našu zemlju stigli mobilni telefoni. Šta ste tada slušali, gledali…

Imao sam sreću da se u mojoj kući poklanjala velika pažnja savremenoj kulturi – filmovima, rokenrolu, knjigama. Od najranijeg detinjstva sam bio okružen pločama Bitlsa, Stonsa, koje su roditelji jako voleli. Osamdesete su bile fenomenalne. Bilo je to vreme procvata muzike, mnogih autora, američkog filma… Gledalo se od “Povratka u budućnost” preko “Ratova zvezda” do “Indijana Džonsa”.

Tada je Fest bio kulturni događaj sezone. Otac je imao veliku kolekciju filmova na VHS kasetama. Tu su bili klasici od Kjubrika, Kloda Šabrola, Melvila, Bertolučija… Imam i veoma mnogo ploča. Živim preko puta PGP-a, gde sam stalno “visio”, a kasnije je na red došao SKC. Ceo život mi je protkan savremenom kulturom. To je deo mog koda, a da li se to vidi ili ne – druga je stvar. Ja ga osećam i uvek mu se vraćam.

Da li ste, u to vreme, imali osećaj da je privilegija ići u “Drinku Pavlović”, prve korake praviti oko Skupštine…

Naravno da ne, jer smo svi išli u škole koje su nam bile u kraju. Mislim da smo u razredu imali samo jednog učenika koji nije blizu stanovao. U to vreme je bilo nezamislivo da vas roditelji dovoze u školu. Imao sam sreću da je društvo u odeljenju bilo odlično. Nas petorica-šestorica smo ostali jako bliski – jedni drugima smo kumovali na venčanjima i krstili decu. Izuzetno su mi važna ta prijateljstva, koja traju preko tridest pet godina.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели gordankicic (@gordankicic)

Zanimljivo je da ste u Moskvi učili američku srednju školu, da ste imali mogućnost da potom odete u Ameriku, a da ste poželeli da se vratite u Beograd, jer vam je jako nedostajalo društvo, o kome upravo pričate.

Roditelji su bili očajni, a ja sam bio jako srećan kada sam se vratio, mada je te ’95. ovde bilo baš gadno. Ne može čovek da kaže da li je pogrešio ili nije, ali pronašao sam se u ovom poslu.

Da li više uživate gledajući fudbal ili tenis?

I ja i cela naša nacija nikad se ne bismo nagledali tenisa da nije Noleta, koji nam je podario toliko radosti.

Zašto se vaša producentska kuća zove “Film Kombajn”?

Kombajn je mašina koja paralelno radi više poslova.

Kada ste se zainteresovali za meditaciju?

Pre sedam-osam godina. Prija mi da tokom dana “napravim rez”, pogotovo kad imam predstavu.

Da li verujete u sudbinu?

Svakako. Možemo ono što nam se dešava objašnajvati racionalno ili iracionalno, ali svako od nas ima put koji mu je namenjen. Imam takav osećaj.

Da li vam se uvek sviđalo vaše ime?

Da, jer sam dugo verovao da sam ga dobio po Flešu Gordonu.